По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтјели да учине и са дечанском манастирском црквом.

За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових вјерских великодостојника са њиховим поглаваром да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донијели доста муниције коју су смјестили у кулу звонару на великој капији.

Главни војсковођа са доглавницима смјести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истјераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира.

Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумјесец са звијездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истјеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.

По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цијели простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним мјестима, налазили су се заповједник војске Татарин и остали великодостојници. За главног вјерског старјешину одређено је мјесто пред главним вратима са јужне стране.

Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада вјерски старјешина поче да клања на свом мјесту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу вјерског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега.

Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени.

Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумјесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата.

Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира, подсјећа портал Љепоте Србије.

Али и он је платио главом, када је бјежећи из Дечана улазио у Пећ, гдје га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намјере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу.

Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.