У данашње вријеме у Србији, већини путника воз не представља први избор превозног средства, али када је жељезнички саобраћај тек почињао крајем 19. вијека, возна композиција није служила само за транспорт, већ је представљала својеврсан прозор у свијет.

На тлу данашње Србије и Румуније једна од првих пруга узаног колосијека је изграђена 1856. године, Оравица – Јасеново – Црвена Црква – Бела Црква – Врачев Гај – Соколовац до Базијаша, села и манастира на обали Дунава, у вријеме Војне Границе, у Аустријском царству, која је првобитно била намијењена за пријевоз угља до Дунава а за потребе пароброда са лопатицама.

Србија се на Берлинском конгресу 1878. године, обавезала да ће градити пругу Београд – Ниш, а Аустроугарска да ће своју жељезничку мрежу повезати са новоизграђеном српском пругом.

Кнез Милан Обреновић обиљежио је сребрним будаком почетак градње пруге Београд – Ниш, прве жељезничке пруге у Србији 21. јуна 1881. године.

Први  воз је стигао у Земун  10. децембра 1883. године. Станична зграда, налазила се преко пута данашњег хотела „Југославија“. Станични комплекс су чинили путничка зграда, царинарница и ложионица са окретницом.

Градња дионице од земунске станице до Савског моста започела је 1884. године. Те године је завршена и Главна жељезничка станица у Београду. Први воз са ове станице кренуо је ка Земуну уз дворске почасти 1. септембра 1884. године у 15 часова. Први путници били су краљ Милан, краљица Наталија и престолонасљедник Александар Обреновић. Прва композиција ка Нишу кренула је три дана касније.

Најстарија пруга на територији данашње Србије, дужине 27 километара, отворена је 1854. године, током аустријске власти у Банату.

Укупна дужина пруге, која је прелазила у Србију из Румуније и враћала се преко државне границе, била је 63 километара и пролазила је кроз Јасеново, Белу Цркву и Врачев Гај.

Ипак, почеци српских жељезница везују се за Берлински конгрес двадесетак година касније.

Тада се и Аустроугарска, поред Србије, обавезала да ће њихову жељезничку мрежу повезати са српском пругом у настајању, чиме би се „двије пруге и двије цивилизације“ сусреле код Београда, везом преко моста на Сави.

На тлу данашње Србије и Румуније једна од првих пруга узаног колосека је изграђена 1856. године, Оравица – Јасеново – Црвена Црква – Бела Црква – Врачев Гај – Соколовац до Базијаша, села и манастира на обали Дунава, у вријеме Војне Границе, у Аустријском царству, која је првобитно била намијењена за превоз угља до Дунава а за потребе пароброда са лопатицама.

Конвенцијом двију држава из априла 1880. године утврђена је „ширина колосијека, врста вучних и вучених средстава – локомотива и кола, најмања дозвољена брзина, најмањи број возова, одредбе о мосту, одредбе о царини“, наводи Јовичић Ћурчић.

Србија није имала новац за овакав подухват, па је у фебруару 1881. године склопила уговор са друштвом Генерална унија из Париза поводом изградње пруге од Београда до Ниша, а касније и Врања.

Исте године, 21. јуна по старом, јулијанском календару, отпочела је градња прве српске жељезнице.

Воз „Романтика“

Музејски воз „Романтика“ установљен је 1996. године са циљем да се у путничком саобраћају понуде, љубитељима жељезнице и туристима, атрактивна путовања, сачуваним и рестаурираним гарнитурама воза са почетка 20. вијека. Парне локомотиве потичу из 1917, 1922 и 1940, године. Композиције садрже вагоне 1., 2. и 3. разреда, као и вагоне ресторане. Капацитет воза је 550 путника.

Шарганска осмица

Шарганска осмица је музејско-туристичка жељезница узаног колосијека којом саобраћа музејски воз „Носталгија“, у љетњој сезони од априла до октобра и зимској од 25. децембра до 25. јануара. Током летње сезоне превезе се у просеку око 80 хиљада туриста.

Плави воз

Плави воз је музејско-туристички воз којим се возио некадашњи предсједник СФР Југославије Ј. Б. Тито са свитом током његове владавине. Израда вагона је почела 1956. године у фабрици „Гоша“ , а име је добио од радника јер је офарбан у плаво да би се разликовао од осталих углавном зелених композиција Југословенске жељезнице. Воз је чинио цјелину којом му је омогућен рад и боравак и све протоколарне обавезе током путовања како у земљи тако и у иностранству. Унутрашњост воза је луксузна и комфорна а носио је епитет салонског воза. Ентеријер је урађен у стилу арт декоа и послије више од пола вијека изглед је остао непромијењен. Од 2004. године овај воз је први пут отворен за ширу јавност, односно за домаће и стране туристе. Од тада плави воз има 30 до 40 тура годишње. Воз је могуће изнајмити, а ово углавном користе домаће и стране фирме.