Милунка Савић наших дана, Мара Миличевић (50) из Мирковаца познатија као партизанка Мара, живи у Шиду са три брата о којима брине, водећи деценијама судски спор за инвалидску пензију!

Њена узбудљива животна прича почиње са ратним дешавањима у Хрватској, када је први ватрени окршај са усташама доживјела у јулу 1991.године у Мирковцима, гдје се њена породица доселила из БиХ 1974.године.

Била сам најмлађа од седморо дјеце у сиромашној породици гдје се живјело само од очеве зидарске плате. Када су почела ратна превирања у Хрватској имала сам 18 година и без имало двоумљења, заједно са татом и браћом Милом и Ђорђем, укључила се у тадашњу Територијалну одбрану. Чим сам добила аутоматску пушку помно сам гледала како је браћа чисте и рукују њоме и једва чекала први задатак, прича партизанка Мара, окружена ратним фотографијама и бројним новинским чланцима из тог времена.

Њено ватрено крштење услиједило је врло брзо, 22.јула 1991.године у зору око пет сати када ју је пробудио отац да крену на положај. На брзину је, како каже, узела пушку, док је село гранатирано са свих страна.

– Нисам се нимало уплашила мада је било као у осињем гнезду, минобацачки напади и гранатирање села трајали су од пет ујутро до пола девет. Многи моји другови били су рањени, било је и жртава, а онако ситна скоро километар сам са положаја вукла рањеног комшију, кога сам сакрила у кукурузе док не прође напад усташа, каже Мара, која је због своје храбрости одликована више пута од највишег државног руководства и постала миљеник медија.

Од Слобе добила четворособан стан, захвалила се па вратила кључеве

У Мирковцима је са породицом остала све до 1997.године, а тада, пошто нису хтеjли да узму хрватска документа, Миличевићи се селе у Србију. Тадашњи предсjедник државе Слободан Милошевић уручио јој је кључеве од четворособног стана у Смедереву, што је она, захваљујући се, одбила, уз образложење да има и тежих социјалних случајева од њене породице.

Рањена у рату на Косову и Метохији

Своју храброст и патриотизам Мара је још једном доказала за вриjеме бомбардовања 1999.године, када је као добровољац 45 дана учествовала у војним акцијама код Горње Обрње на Косову, гдjе је рањена у руку и кук.

– Брат Мило погинуо је у рату 1991.године, а нас осморо живиело је под киријом овдjе у Шиду све до 2003.године. Уз помоћ државе купили смо ову стару кућу у Улици Зеке Буљубаше 100, а мени је обезбиjеђен посао портира у Кланици ’’Срем-Шид’’ у којој сам радила све до стечаја фабрике, подсјећа Информер.

У међувремену остала сам и без брата Ђорђа и мајке који су ми умрли на рукама. Сада се бринем о тројици старије браће који су ментално обољели. Живимо од додатка за негу другог лица, док сам могла ишла сам у надницу, нисам бирала послове, али ми сада здравствени проблеми то не дозвољавају, каже Мара.

Не може да оствари пензију за себе и браћу!

– Бијем судску битку више од деценију за пензију за моју браћу по основу погинулог борца, мог брата Мила 1991.године. Од државе друго ништа не тражим, ја бих за моју Србију поново ратовала ако буде потребно!

Имам сву документацију за моју инвалидску пензију, два пута сам оперисала кичму, срчани сам болесник, али не жалим се. Надам се да ће правда тијумфовати, увјерена је партизанка Мара.