Станко Маћашев је рудар „Колубаре“ чија је херојска прича о њему и његовим саборцима за вријеме рата инспирисала редитеље филма „Лепа села лепо горе“.

Филм „Лепа села лепо горе“ засигурно у људима изазива различита осјећања, а једна од главних улога инспирисана је причом рудара Станка Маћашева који се као добровољац прикључио Војсци Републике Српске 1992. године.

Станкова прича о тунелу код Горажда у којем су војници ВРС провели 10 дана је врло потресна и тешка.

– Заиста су нам, као што је приказано на филму, муслимани довели до тунела краву пуну експлозива који су на даљински активирали. Убили су докторку и медицинску сестру, које су санитетским возилом дошле да збрину повријеђене. Један од наших тешких рањеника се сам убио, јер није могао да издржи болове, а ми нисмо могли да му помогнемо – рекао је Станко и додао:

– Муслимани су успјели да извуку убијену докторку из кола, а затим су исјекли поједине дијелове њене главе и послали нам по једној жени која је такође била опасана експлозивом. Срећом, она је успјела да се спасе.

Када им је нестало воде, четири дана су пили корсантин из камиона, али и не само то…

– У филму је све приказано – каже Станко, мислећи на мокраћу.

Све то вријеме, непрестано су падале бомбе и звиждали меци око њих, присјећа се Маћашев.

– Ми смо имали само једну заједничку мисао, један договор, да се живи нећемо предати.

Иако је од тог догађаја прошло доста година, постоје многи детаљи о којима Станко и данас прича са великим напором.

– И поред свега што смо преживљавали у тунелу, нисмо губили наду. Вјеровали смо да ће муслиманима попустити концетрација и да ћемо се некако извући. Десетог дана увече пошли смо у пробој. Рањеници су успјели да се извуку и докопају шуме, а ми смо дошли до обале Дрине, у немјери да препливамо на другу страну. Пошто један из групе није знао да плива одустали смо од те намјере и преноћили у жбуњу, на два-три метра од ријеке, до које нисмо смјели да сиђемо да нас не би примјетили.

У наставку приче, Станко каже да су се за воду сналазили тако што су завоје спуштали у Дрину, а затим са њих узимали кап по кап. Тек слиједеће вечери искористили су смјену муслиманске страже, вратили су се до тунела и другом страном пошли према српским положајима.

Послије читаве голготе кроз коју су прошли и из које су изашли рањени и исцрпљени, смјештени су у болницу гдје су провели наредна два мјесеца.

Првих неколико година након што је рат прошао, било је тешко ослободити се болних успомена створених током рата. Како Маћашев објашњава, повремено га нека унутрашња сила вуче да поново посјети мјесто немилих догађаја, што га на извјесно вријеме смирује.

Са неколицином сабораца је још увијек у контакту.

Станко Маћашев се као добровољац прикључио војсци Републике Српске и одмах се одрекао своје војне плате у корист мајке једног погинулог борца, а то много говори о каквом човјеку је ријеч, објављено је на Инстаграм страници Отацаство.