НОВОСТИ

МАЛИ ЉУДИ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Приче са Цера које не смијемо заборавити

06/07/2022

Доста ратних прича се и данас препричава, а ово су двије мање познате.

 

 

Први свјетски рат је у Србији оставио пуно ожиљака. Уништена инфраструктура, као и осиромашена држава није ништа у поређењу са огромним људским губицима. Читаве генерације Срба су нестале у току 4 мученичке године.

Ипак Велики рат је показао колико су Срби жилави и издржљиви, па чак и када су надјачани. Васкрснуће српске војске ће се препричавати још дуго година, а мале приче и људи ће нажалост бити заборављени.

 

Текеришки пешкир

Једна прича са Цера ипак има успомену због које ће се препричавати, а њени актери ипак неће бити заборављени. Прича о пешкиру је везана за Први свјетски рат и чувену Битку на Церу у августу 1914. године. Као један од учесника битке био је и Милета Милутиновић из села Седлара код Свилајнца, као војник Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије.

У току ноћи 14/15. августа 1914. године у току борбе са доста бројнијом 21. аустроугарском Ландвер дивизијом, био је рањен гелером у обје ноге. Тешко рањен, у повлачењу успио је да стигне до куће Тихомира Стевановића, која је била без укућана. Да би се превио и спасао живот, отворио је сандук са дјевојачком спремом и са два пешкира превио ноге.

Пешкир је био дио дјевојачке спреме Персиде Персе Спајић из Текериша, а након рата Милета се распитивао о судбини породице Спајић, а сазнао је да је дјевојка из чије је спреме био пешкир преминула од туберколозе.

Приликом обиљежавања шездесете годишњице Церске битке, посетио је Текериш и поклонио пешкир музеју „Церска битка”, који су га предали мјесној канцеларији, да би у септембру 1975. године се нашао у Народном музеју у Шапцу. Данас се пешкир налази у сталној поставци музеја.

Друга прича којој нажалост име актера није забиљежено је прича о војниковој шантелији. Прича о војниковој брескви почиње средином лета 1914. године, у сред највеће непријатељске офанзиве на планини Цер. У предаху између најжешћих борби безимени церски војник сјео је на грудобран свога рова да поједе брескву коју му је поклонила дјевојка. Загризао је, а онда га залутали метак погоди, јунак клону и свали се у ров. Смртни грч укочио му је вилице и цијело тијело, па непоједена бресква остаде у устима. Саборци су га ту и сахранили.

Послије неколико година из војниковог гроба изникла је млада воћка која је дуго година бујала и била родна. Да је у питању дрво које је изникло из гроба једног војника открио је домаћин на чијем се посједу дрво налазило, када је хтио да је пресади, наводи порта Лепоте Србије.

Бресква је бујно цвјетала сваког прољећа и доносила доста сочних плодова. Мјештани су је брали али јој никад нико није кидао гране нити је ломио. Вјеровало се да је добро појести плод ове брескве – за покој душа свих погинулих српских војника на Церу.

И ту није крај приче о брескви, која живи до данас.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести