У окторбу 1941. године Њемци су у Крагујевцу у Другом свјетском рату стрељали више од 7.000 цивила, међу којима и ученике крагујевачке гимназије.

Стрељали више од 7.000 цивила, међу којима и ученике крагујевачке гимназије

Над Шумарицама деценијама лебде страшне приче о родитељима који су за једну ноћ осједiли преврћући лешеве по стратишту у потрази за дjецом, о страдању малих Рома, чистача обуће… Неке од њих прерасле су у легенде попут оне да су и бијеле лале засађене у Шумарицама годинама цветале као црвене. Једно од сјећања које је ушло у мит, а историјски није провjерено је и да је чувену реченицу: “Пуцајте, ја и даље држим час”, записану на камену међу 29 хумки, изговорио директор крагујевачке гимназије Милоје Павловић.

Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године у Шумарицама. Почело је у седам часова ујутру, а завршено је у два поподне. Окупатори, у знак одмазде због акције покрета отпора у којој је убијено 10 и рањено 26 војника њемачког Вермахта, стријељали су 2.796 грађана Крагујевца и околних села, међу којима је било и 300 ђака и професора Прве крагујевачке гимназије.

У Крагујевцу је са ђацима стрељано више од 30 просвјетних радника, 16 професора и 15 учитеља.

Процјењује се да је, само од октобра до децембра 1941., у једном од највећих злочина њемачке војске у Другом свјетском рату, у страшној одмазди Вермахта у Србији, убијено  до 30.000 недужних цивила: мушкараца, жена и деце.

Стрељање људи у Крагујевцу постало је симбол страдања свих њих.

Простор на коме је извршено стрељање у Крагујевцу, претворен је 1953. у меморијални парк Шумарице, где се одржава низ манифестација којима се одаје пошта жртвама стрељања у Србији и сваке године Велики школски час, наводи DW.

Шта је било са убицама?

Стрељањем у Крагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Кениг, из 717. дивизије. Он је преживео рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И онда му се губи траг. Паул Хофман, који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. у дубокој старости. Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двјема дивизијама у Србији, умро је 1951. у Бечу.

Јохан Фортнер, командант 718. дивизије је ухапшен и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и објешен 26. фебруара 1947. Харалд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године објешен.

Аустријски генерал Франц Фридрих Беме, опуномоћеник Главног команданта у Србији, ухапшен је и пребачен у Нирнберг. Када је постало извјесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947. извршио је самоубиство, бацивши се са четвртог спрата у истражном затвору.