10/07/2022
Многи са сетом и данас присјете Дана младости који се обиљежавао сваког 25. маја у оној великој Југославији као рођендан Јосипа Броза Тита. Организовани су слетови на стадиону ЈНА уз предају штафете маршалу у свечаној ложи. И тако је било до 1979. године. Већ наредне, највећи син наших народа и народности није био жив. Уз слоган „И послије Тита Тито“ све до 1988. давано је вјештачко дисање како овом празнику тако и самој земљи. Идућег прољећа Дан младости није више постојао. Двије године касније услиједио је крвави распад земље која се простирала од Вардара па до Триглава, и од Ђердапа па до Јадрана.
ТИТО
Да Титу одају почаст долазили су данас људи у Кућу цвијећа, гдје је сахрањен, носили су заставе са звијездом петкрокаом, мајице са његовим ликом, причали су с носталгијом о тим прошлим временима.
Тај 25. мај забиљежен је као званичан датум Брозовог рођена и обиљежаван је као такав и током рата иако је он, опет према званичној биографији, рођен 7. маја. Неки кажу да је датум одабран јер је он у својим лажним документима као илегалац имао забележене разне датуме, па је грешком послије установљен овај а да се, ето, он никада није побунио.
Међутим, 25. мај је и спомен на догађај из 1944. који је могао да промијени цијели ток борбе за ослобођење од нациста и фашиста у Другом свјетском рату. Двије су верзије како се то могло дестити.
Званична (то се увијек мора нагласити), коју смо учили својевремено у школи, јесте да су се Нијемци намјерили да га ухвате током операције „Реселшпрунг“, односно „Коњићев скок“, познатијом у народу као Десант на Дрвар, а да су осујећени храброшћу младих пролетера, команданата и самог Броза. Да су успјели у томе, питање је каква би била даља судбина јединица НОВЈ и да ли би заиста оне дочекале црвеноармејце и протерјале непријатеља. И ако би се одржале, питање је да ли би на изборима по окончању рата народ убједљиво дао повјерење КПЈ и да ли би земља ишла у правцу који нам је добро познат, наводи Курир.
Друга верзија је она о којој се није причало и која се скривала дуго од јавности – Тито се толико уплашио тог дана да је сам хтио да се преда и да су му другови уперили пиштољ у главу и… Ал кренимо од прича из уџбеника.
Десант на Дрвар је окарактерисан као послљедњи покушај Нијемаца да маршала убију или заробе. Акцију је, како наводи Антифашистички вијесник лично иницирао Адолф Хитлер, који је средином 1943. у својој Вучјој јазбини наредио команданту Друге армије генерал-пуковнику Лотару Рендулицу да утврди гдје се налази Главни партизански штаб и да га уништи. Тада је Хитлер сматрао да ће западни савезници искрцати баш на Јадранској обали.
Покушај хватања Јосипа Броза представљао је класичну примјену Блицкрига. Била је то муњевита акција уз употребу ограничених снага у којој су основу сачињавали припадници елитног 500. СС падобранског батаљона и 15. планинског корпуса. Укључено је и 2.000 елитних војника дивизије „Принц Еуген“, а Луфтвафе је ставио на располагање око стотину борбених и транспортних авиона и десантних једрилица.
У периоду од 21. до 25. маја 500. СС батаљон се у највећој тајности пребацио из Краљева на аеродроме у Церкљу, Боронгају и Лучком поред Загреба, те у Зрењанин и Бањалуку. Сваки војник је имао код себе Титову фотографију.
Уз то вријеме уз Врховни штаб су били само Пратећи батаљон и 137 полазника Официрске школе. Рано ујутро 25. маја њемачки авиони бомбардовали Дрвар уништавајући претпостављене најјаче одбрамбене пунктове, при чему је убијено и много цивила.
Падобранци из групе „Пантер“ успјешно су се спустили у средиште града и након консолидације напали у правцу пећине накнадно схвативши да су Тито и партизански Врховни штаб баш тамо по интензитету отпора. У припреми плана имали погрешну информацију да је Тито негдје на Шобића главици и ту су у први мах усмјери своје највеће снаге. Око 9 сати Нијемци су овладали центром града, масакрирајући становништво.
Кад је ситуација постала критична, из Шиповљана је у контранапад кренуло 137 полазника Официрске школе. Борили су се фанатично, баш као и Нијемци, јер су припадници 500. СС батаљона „куповали рехабилитацију“ с обзиром на то да се радило о кажњеничком батаљону.
Кад је у неравноправном односу снага ипак превагнула бројнија њемачка сила, из правца Каменице и Трнинић Брега пристигли су „до зуба наоружани“ борци Треће личке бригаде из састава Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“. Дошли су у задњи час.
Око 10.30 заузели су све доминантне висове око Дрвара те су Нијемци морали одвојити већи дио десантних снага за заустављање напада, наводи се у тексту Антифашистичког вијесника, што је резултирало слабљењем притиска на пећину па је Врховни штаб напустио ужу зону ратног дјеловања и преко села Подови дошао до Потока на железничкој прузи Дрвар – Млиништа.
Ипак, постоји верзија која ставља сјенку искључиво на храброст Јосипа Броза Тита. Александар Лека Ранковић илити друг Марко, његов најближи сарадник до Брионског пленума, рекао је у једном интервјуу: „У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан… Иначе, он је брзо сагледавао ситуацију, брзо доносио одлуке, био енергичан у њиховом спровођењу.“
Једна од тих криза десила се и у мају 1944. године. Шта се све дешавало у пећини у којој је Тито био са својим командантима из Врховног штаба никада није скроз разјашњено. Постоји неколико свједочења…
Када су Нијемци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмјерили у том правцу. Маршалу су сарадници предложили брзо повлачење. Тито је, кажу, био видно успаничен, малодушан. Питао је да ли су се падобранци спустили на брдо изнад пећине, а када му је речено да то нико не зна, почео је да виче: „Не желим им пасти право у руке!“
Свједоци су причали да је још већи хаос изазвала Титова секретарица и љубавница Даворјанка Зденка Пауновић, која је имала хистерићне нападе. Тито је неколико пута вадио пиштољ али није имао снаге да убије свог пса Тигра који је непрестано лајао. Хладнокрван је био Лека Ранковић, који је са Сретеном Жујовићем и Арсом Јовановићем напустио пећину и организовао одбрану.
Када је процијенио ситуацију Ранковић је по куриру послао Сретену Жујовићу поруку да се Тито мора повући на врх брда, гдје нема непријатељских јединица, навеле су својевремено у свом тексту Новости. Према свједочењу Ђуре Мештровића датом Владимиру Дедијеру и сјећањима Славке Ранковић, која је била у у Врховном штабу, Јоже Пирјевец пише:- Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била увјерила да се преда Нијемцима.
Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: „Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. Излази, стара кукавице! Оћеш да се предаш Н’ијемцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу!“ – пише Пирјевец:- Претњом га је натјерао да напусти склониште, а истовремено је толико смирио Даворјанку да је пошла за њим. Стрмом стазом која је водила у колибу излазак није био могућ, јер је била под непрестаном непријатељском паљбом. Жујовић је тада предложио да пробију дрвени под колибе и конопцем се спусте по кориту потока који је текао кроз пећину… Од падобранске свиле су исплели довољно дебео конопац по коме су се спустили приближно петнаест метара у дубину… а одатле су пузали узбрдо.
– Тито је са сузама у очима пришао Марку и загрлио га. Једино је питао шта је са руском мисијом – испричала је Славка Ранковић.
Јосип Броз је све ово заборавио 22 године касније на Брионима када је смјењивао свог највернијег сарадника Александра Леку Ранковића алијас друга Марка.
– Носио је тамне наочаре за сунце, није смио да ме погледа у очи – остале су забиљежене Лекине ријечи.
09/03/2026
