ПРВА стаза на којој је био најбржи било је за дијете дугачких шест километара од Стројинаца до Разбојне, гдје је похађао школу.

Док су други ђаци ове мале школе подно Копаоника пјешачили или стрпљиво чекали аутобус, Горан Раичевић (1963-1999) је трчао.

Говори овако за „Новости“ писац и новинар Горан Минић из Бруса, пријатељ породице Раичевић, поносно се сјећајући свог друга, нашег атлетичара Горана, страдалог током НАТО агресије на СРЈ. Показаће се, свједочи Минић, да је то била тек прва од стотину стаза коју је даровити алтетичар освајао.

Данас би Горан Раичевић напунио 59 година и вјероватно тренирао нове таленте наше атлетике, да на нашем Космету 6. маја 1999. није престало да куца оно исто срце које је остављао на свакој трци. Снајперски метак терористичке ОВК у селу Качикол зауставио је живот до тада непобједивог спортисте и патриоте, који је, иако ослобођен војне обавезе, обукао војну униформу и прикључио се Трећем батаљону Приштинског корпуса ВЈ како би бранио своју земљу.

– Иако је трчао као ђак од куће до школе, прикључио се ФК Доњи Копаоник, јер је једноставно фудбал и у то вријеме био водећи спорт – присјећа се Минић, који је осам година прикупљао материјал за књигу о свом славном имењаку Горану.

– Један наставник из Разбојне, међутим, примјетио је таленат за трчање и на вријеме га је усмјерио на атлетику. У том спорту потпуно се остварио. Био је велики борац.

Какав тачно, нека остане и свједочанство да се борио и прије него што ће доћи на овај свијет. Разлог што му је званично мјесто рођења Крушевац, а не акушерско одјељење Дома здравља у Брусу је то што се родио са седам мјесеци.

– Није био само врхунски спортиста, већ сјајан супруг, отац, пријатељ… То је био човјек коме сте могли да повјерите живот – сведочи Минић, подсјећајући да је он свој живот дао отаџбини.

– Надам се да ћу успјети да завршим књигу о њему до наредног Ђурђевдана, када ће бити 25 година од његовог страдања.

Породична кућа Раичевића у Стројинцима још је мјесто гдје се чувају бројне Горанове медаље, пехари, одличја, дипломе. Из те куће кренула је и Горанова каријера. Атлетиком је почео да се бави 1975. године, а након завршене Основне школе „Моша Пијаде“ у Разбојни, па Гимназије у Брусу, с успјехом је дипломирао на Пољопривредном факултету у Београду. Све испите полагао је и на стазама, као члан више атлетских клубова од 1984. до 1999.године – Црвене звезде, Бруса, Партизана, Соко Врбаса.

Минић се присјећа да је Горан имао жељу да у Брусу тренира мале атлетичаре, али да слуха за то није било.

На уличним тркама је био без конкуренције. Био је троструки првак Балкана у кросу, петоструки побједник кроса „Политике“. Шест пута је побјеђивао на Белом кросу, два пута на кросу РТС-а, био је и вишеструки првак Југославије на 5.000 и 10.000 метара.

Посљедњи наступ за крос репрезентацију Југославије, чији је био члан од 1988. до 1999, имао је на Балканском кросу у Аранђеловцу, само мјесец и по дана пре погибије.

Успомене на великог спортисту данас чувају и супруга Јелена, дугогодишњи тренер у АК Партизан, и дјеца, близанци Никола и Катарина (28), који су остварили каријере на које би Горан био поносан.

– Био је неустрашив на стази, умио је на старту да се помало нашали и каже другим атлетичарима, колегама: Слушајте, овдје неће бити тесан финиш, зна се ко ће бити први – присјећала се више пута у разговору за „Новости“ супруга Јелена.

– Говорио је: „Немој да вас видим тамо испред циља у некој групи, како вребате.“ И наравно, увијек је испуњавао обећање.