Далеке 1868. године рођен је велики српски књижевник и академик Алекса Шантић.

Несумњиво је оставио велики траг у не само српској, већ и књижевности читавог Балкана.

Шантића често пореде са Османом Ђикћем, Србином муслиманом, који је написао „Химну Срба муслимана“. То поређење често је ишло јер су и један и други писали о својој браћи друге вјере и за њих имали најљепше ријечи и поруке.

Шантићев књижевни опус је обиман, као и преводилачки рад, међу којим се посебно издавајају песме Ханриха Хајнеа.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Убрзо, избија Први свјетски рат, а са њим и проблеми Алексе Шантића.

Аустроугарске власти су га хапсиле као истакнутог српског националисту. А да ли је био нацвионалиста? Алекса Шантић био је родољуб, који је волио Србе и који је волио муслимане и све остале народе који су живјели у ближем или даљем окружењу. И до данас је уногоме остао несхваћен.

Умро је у свом Мостару 2. фебруара 1924. године. Остаће забиљежено да су му на сахрану дошли представници свих народа, нација, вјера, етницитета и ма по којој подјели да су се дијелили. Бројне делегације, српске, хрватске и муслиманске су допутовале у Шантићев родни град, а познато је да су неки су пјешачили и по 40 километара, како би по православном обреду испратили великог пјесника, родољуба и космополиту.

ОСТАЈТЕ ОВДЕ

„Остајте овдје!…Сунце туђег неба, Неће вас гријат кô што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гјде брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова.

…

Овдје вам свако братску руку стеже – У туђем свијету за вас пелен цвјета; За ове крше све вас, све вас веже: Име и језик, братство, и крв света,

Остајте овдје!… Сунце туђег неба Неће вас гријат кô што ово грије – Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није…“