Занимљиве су приче да су фалсификатори одмах почели да фалсификују ову новчаницу, а због покушаја фалсификовања 1937. године два мушкарца су завршила на дугогодишњој робији.

Српски динар је званично ушао у употребу у вријеме краља Радослава Немањића. Име је понио по денариусу који се био валута старог Рима. Послије ослобађања од Турака и рађања нове српске државе дошло је вријеме за обнављање српске валуте.

Први модерни динар искован је 1875. године, а прва новчаница је пуштена у промет 1884. године. За вриjеме српске кнежевине и краљевине било је неколико серија новчаница и кованица које су биле у промету. Након стварања Краљевине СХС, потоње Југославије, било је потребно увести нови динар који би замијенио српски динар, црногорски перпер и аусторугарску круну. Нове новчанице су биле специфичне по својој величини, као и умјетничким мотивима које су их красиле.

Занимљиво је то да иако су на новчаницама биле представљене жене није било познатих жена. Прва оваква новчаница била је издата тек 1931. године, у вредности од 1000 динара, а на њој је била краљица Марија Карађорђевић.

Српски динар је званично ушао у употребу у вријеме краља Радослава Немањића. Име је понио по денариусу који се био валута старог Рима. Послије ослобађања од Турака и рађања нове српске државе дошло је вријеме за обнављање српске валуте.

Први модерни динар искован је 1875. године, а прва новчаница је пуштена у промет 1884. године. За вријеме српске кнежевине и краљевине било је неколико серија новчаница и кованица које су биле у промету. Након стварања Краљевине СХС, потоње Југославије, било је потребно увести нови динар који би замијенио српски динар, црногорски перпер и аусторугарску круну. Нове новчанице су биле специфичне по својој величини, као и умјетничким мотивима које су их красиле.

Задатак да скицира изглед те новчанице добио је познати српски умјетник Паја Јовановић. Своју скицу је заснивао на портретима које је урадио у свом атељеу у периоду од 1925. до 1927. године. Колико је Народна банка озбиљно приступала изради ове новчанице говори чињеница да је Паја прихваћен за задатак тек након што је доставио скице које су мало преправљене.

Хонорар који је сликар добио износио је 100 000 динара, што је у оно вријеме био највећи износ хонорара неког умјетника. На основу наручене количине хартије може се претпоставити да је израђено од 10 до 11 милиона комада ове новчанице, у номиналној вриједности од 10 до 11 милијарди динара.  Највећи дио готовинског промета у Краљевини Југославији  обављао се овом новчаницом.