Директор београдског Музеја жртава геноцида Дејан Ристић рекао је да је хрватско усташтво аутономна идеологија, те додао да Србија убрзано ради на интернационализацији теме геноцида почињеног над Србима у Независној Држави Хрватској.

Дејан Ристић

– Настојимо да чињенице стигну на што више адреса, посебно тамо гдје се дефинишу образовни програми, доносе политичке одлуке и одакле се утиче на формирање јавног мњења – рекао је Ристић за Политику.

Он је оцијенио да у Хрватској данашње генерације немају одговорност за зло које се догодило у Другом свјетском рату, али итекако могу бити одговорне за извртање чињеница, негирање злочина или њихову минимизацију.

Ристић је рекао да коријени геноцидне намјере према Србима у Хрватској сежу до дубоко у 19. вијек, гдје је из дијелова ондашње хрватске политичке и културне елите нескривено агитовано како „Србе треба клати и маљем затирати“, а да је хрватски усташки режим отјелотворио ту мржњу.

Он је навео да је ту мржњу спроводио читав државни апарат, те да геноцид није вршен само у јасеновачком систему логора, него на читавој територији тадашње НДХ.

– Хрватска је била једина државна творевина у Другом свјетском рату, осим нацистичке Њемачке, која је самовољно, самостално, формирала логоре смрти и њима управљала. Тај елемент бестијалности и уживања у наношењу бола жртви прије егзекуције није постојао ни код нациста – указао је Ристић.

Ристић је рекао да хрватско Министарство просвјете на Јасеновац гледа као на „феномен холокауста“, али да је намјера да тиме прикрије суштину Јасеновца, да су у њему најмање 65 одсто жртава чинили Срби.

Он је истакао да је битно да се у Србији прво дефинише политика памћења, из које би проистекла култура сјећања, те напоменуо да је међу Србима недовољно позната Битка на Козари.

Ристић је оцијенио да је та битка епопеја и можда најблиставији одјек видовданске етике у 20. вијеку, када је око 3.500 партизана, углавном Срба, штитило 80.000 српских цивила у збијегу, борећи се против десетина хиљада до зуба наоружаних Нијемаца и хрватских и муслиманских усташа.

– Ријетки су народи којима је историја повјерила мисију да, свједочећи о властитом страдању, истовремено посвједоче о универзалном страдању људског бића – рекао је Ристић, који је навео да ће у септембру изложба, која је сада у Меморијалном музеју у Мраковици, бити представљена у Београду, са мноштвом аутентичних и потресних експоната.

Он је рекао да су му се, након што су хрватске власти забраниле предсједнику Србије Александру Вучићу да положи цвијеће у бившем усташком логору Јасеновац, јављали многи потомци страдалих у том логору, као и ријетки преживјели, са питањем да ли то значи да су и њима убудуће забрањене посјете том стратишту и да је непожељан свако ко долази из Србије?

– Напротив, ја сматрам да сада сви треба да кренемо ка Јасеновцу. То мјесто ће у пијететском смислу бити наше само док смо тамо присутни, док као достојанствени потомци свједочимо универзалну трагедију српског народа, историјско искуство геноцида над Србима у НДХ – рекао је Ристић.

Он је подсјетио да је због тога Музеј жртава геноцида упутио иницијативу Министарству просвјете Србије да у програме школских екскурзија уврсте најзначајнија мјеста страдања српског народа у Другом свјетском рату.