Још давно је Вук Караџић забиљежио многе обичаје у српском народу. Међу њима је и крсна слава или крсно име како је још зову.

Ево шта је Вук прибиљежио још прије 200 година.

“Сваки Србин има по један дан у години кога он слави, и то се зове крсно име, свети, свето и благ дан. Домаћин се стара и приправља за цијелу годину како ће и с чим ће прославити крсно име.

Када буде уочи крсног имена пред ноћ, онда зађе један из куће (обично млађи) по селу те зове (на крсно име) све сељаке, који оно крсно име не славе; тј. пред сваком  кућом скине капу и обично овако почне; “Божја куча и ваша! поздравио је отац (или брат) да дођете довече на чашу ракије  да се разговоримо и да мало ноћи поткратимо; што свети Никола (или који буде) донио, нећемо сакрити: дођите, немојте да не дођете”.

Кад званице долазе свечарима у кућу, обично овако говоре: ”Добар вече и честито ти свето! Славио га много љета и година у здрављу и весељу”!

Гдје који понесу и јабуку, те даду домаћину кад му назову добар вечер. Прије ручка или на ручак, треба да дође и поп да прекади и да освешта кољиво, подсјећа портал Опанак.

Кад већ буде око пола ручка, онда запале воштану свијећу, донесу тамјан и вина, те устану у славу: помоле се Богу, једу кољиво, обреде се вином и ломе крсну погачу (која мора бити од пшенична брашна у кисело умјешена и нашарана поскурњаком; једну четвртину од тога колача даду попу, једну домаћици а двије они једну у славу:

Ко пије вино за славе Божје,

Помоз’ му Боже и славо Божја!

А шта је љепша од славе Божје,

И од вечере с правдом стечене

И најгори сиромах треба да прослави крсно име. Понајвише се славе Никољдан, Јовандан, Ђурђевдан, Аранђеловдан итд. И то се не мијења, него остаје од колена до колена: зато се сматрају као рођаци сви који славе једног свеца”.