Душан Силни је био први српски цар, а за вријеме његове владавине Србије је обухватала границе чак осам данашњих држава.

„Душанов законик“

Своју владавину цар Душан је учврстио закоником који је донијет на сабору Властеле и црквених великодостојника на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу. Закон је, након допуњавања садржао 201. члан.

Важио је за веома строг законик, али управо због тих мјера смањена је корумпираност, вандализам и некултура. Сем световних преступа, овај законик је уређивао и духовне, па су поред крађе и убистава строго били кажњавани и повреда угледа, части, али и прељубе.

Једна од првих ствари које законик уређује је брачни однос. Ево шта је било строго забрањено радити у браку, а поготово ван њега.

У законику стоји да нико не смије да се жени без благослова свог духовника, а уколико се то учини “такви да се раставе”. Не само да су законом уређивани брачни, већ и сексуални односи, те се кажњавала чак и “блуд међу супружницима”. “Ако властелинка учини блуд са својим човјеком, да им се објема руке одсјеку и нос сареже”, наводи се у овом законику.

Своју владавину цар Душан је учврстио  закоником који је донијет на сабору Властеле и црквених великодостојника на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу. Закон је, након допуњавања садржао 201. члан.

Важио је за веома строг законик, али управо због тих мјера смањена је корумпираност, вандализам и некултура. Сем свјетовних преступа, овај законик је уређивао и духовне, па су поред крађе и убистава строго били кажњавани и повреда угледа, части, али и прељубе.

Да данас важи закон из четранестог вијека, готово је сигурно да број силоватеља и педофила (који упркос запрећеним казнама од 12 година ријетко када добијају дуже од 3 године затвора) не би био ни приближно толико велики. Душановим закоником они су се кажњавали на слиједећи начин: “И који властелин узме властелинку силом, да му се обе руке одсеку и нос сареже, а ако себар узме властелинку силом, да се објеси, а ако своју другу узме силом, да му се обје руке одсјеку и нос сареже”.

Лаж, мито и клевета сматрали су се такође великим преступима, па су се, у том случају, спроводиле слиједеће казне: Фалсификовање докумената, кажњавало се одузимањем онога што је се покушало прикрити. За промање мита,одузимала се сва имовина, док се клеветник поистовећивао са разбојником.

Псовке су данас постале свакодневница и готово да нема човјека који их не користи и редовно не чашћава неког познатог или непознатог овим ријечима. Међутим, у вријеме цара Душана коришћење псовки је могло много да кошта. У 55. члану каже се да “ако властелин, или властелинчић, опује себра, да плати сто препера, ако ли себар опсује властелина, или властелинчића, да плати сто перпера и да му се осмуди брада”.

Око за око, зуб за зуб најбоље се огледа кроз казне везане за најстрашније злочине убиства. Казна за убице била је смрт, међутим уколико би се убили најближи сродници, казна је бивала строжа.  “Ко се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу”. Ако би неко убио духовно лице, могао је да заврши и на вјешалима.

Алкохолизам је данас, такође, сасвим нормална ствар, али некада је свакога ко мало попије чекала брутална казна.“Пијаница откуда иде и озледи кога, или посече, или окрвави, а не убије, таквому пијаници да се око ископа, и рука одсјече; ако ли у пијанству што подере или капу скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију са сто штапова и да се баци у тамницу, и потом да се изведе из тамнице и да се бије и пусти, наволи Ало.

Занимљиво је и да су се за разлику од данашњице, када наша саобраћајна полиција једва чека да наплати казну неком странцу, а неријетко се дешава да странце “опељешимо” до голе коже, покрадемо и понизимо, гости су се у Душановој Србији истински поштовали.

“Ако се гдјје деси коме било госту или трговцу или калуђеру, те му узме што отимачина, или лопов или каква била неприлика, сви такви нека дођу царству ми, да им плати царство ми, што буду изгубили, а царство ми да тражи кефалије и властелу којима буде пут предан и страже повјерене. И сваки гост, и трговац, и Латинин, да дође првим стражама, са свим што има и носи, да га стража стражи предаје са свим; ако ли се догоди те што изгуби, нека буде порота, што рекну вјеродостојни људи по души да су изгубили с оним поротницима, то да им плате кефалије и страже”.