Прича о животу Паје Јовановића и више је него ингтригантна.

Његов отац био је Стеван Јовановић, фотограф и трговац, а његова мајка Ернестине Деот умрла је веома рано, те се отац поново оженио Маријом ди Понти. Најстарији син Стевана Јовановића имао је једну сестру и петорицу браће.

Још у раним годинама Паја Јовановић показивао је склоности ка цртању и сликању, што и није било изненађујуће, јер је његов отац такође умио лијепо да слика. Паја је учио сам да слика копирајући црквене слике, а већ са четрнаест година од цркве прима прву поруџбину, те му је то омогућило да студира сликарство у Бечу.

Редовне студије сликарства завршио је 1880. године, али је наставио да се образује на специјалном течају за историјско сликарство. Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера, познатог по сликама са оријенталним мотивима, нарочито из Египта. Паја жели да крене стопама свог професора, али мудри Милер му саветује: “Шта ћеш ти у Африци, ено ти твој Балкан.”

Јовановић затим обилази Албанију, Црну Гору, Далмацију, Босну и Херцеговину, јужну и источну Србију. Слика Црногорце, рањене и на поласку у бој, Арнауте, мачевања, борбе пијетлова…

Ове слике су га убрзо прославиле у цијелом свијету, а нарочито у Европи, која је у то вријеме била веома заинтересована за збивања на Балкану, наводи портал Каролина.

Међутим, слика се није свидела патријарху, због чијих примедаба и неслагања, углавном политичког карактера, “Сеоба Срба” није изложена на Миленијумској изложби.

На њу је послата само слика „Вршачки триптихон“ – „Косидба“, „Берба“, „Пијаца“, која је тумачена као израз добросусједства Срба, Мађара и Нијемаца.

Паја је волио српску пријестоницу, и њој је 1952, у виду легата предатог Музеју града Београда, поклонио више од 800 предмета, укључујући и многа умјетничка дјела.