Слушајући бројне легенде о жени Ђурађа Бранковића и њеном зидању Смедерева, бројна утврђења непозатног поријекла пронађена у Србији позната су као Јеринини градови.

На обронцима планине Тара код Бајине Баште, девет километара удаљено од Калуђерских бара, налази се данас познато археолошко налазиште Солотуша.

Утврђење је саграђено на стеновитом платоу испод кога је дуга кречњачка литица, која се спушта до врела Солотушке ријеке. О њему нема историографских забиљешки, а ни посебног народног предања, изузев назива Град, Кулина или Јеринин град.

По археолозима, Солотник је типичан средњовјековни замак, а овај назив дугује селу у коме се налази. Приликом археолошких истраживања откривени су фрагментарни остаци утврђења из гвозденог доба, са континуитетом у рановизантијском периоду, док је замак са властелинским двором настао у 15. вијеку.

Окамењени кречни малтер, бројни налази оружја и оскудни уломци стоне грнчарије, указали су да је Солотник ужурбано грађен и да је освојен у турском нападу, највероватније између 1459. и 1463. године.

Према легенди која се премноси са кољена на кољено град су градила три мајстора међутим проклета Јерина се није баш добро слагала са њима и приликом градње, према предању, измакла им је мердевине и они су настрадали. Мјеста на која су пали, касније су постала села и добила имена по овој тројици неимара – Луке, Костин до и Палеж, наводи портал Лепоте Србије.

Замак је имао приближно трапезоидну основу, димензија 16,85 џ 28,20 метара, два улаза и кружну одбрамбену кулу изнад главних врата из правца југоистока. У изградњи је коришћен притесани кречњак и трпанац везан кречним малтером, а зидови су широки од 1,20 до 1,70 метара и очувани на висини од 4,2 метра. Цистерна за воду, откривена у замку, има неправилну кружну основу, са кружним бунаром. Археолошка истраживања на Кулини нису завршена.

но што одушевљава бројне посјетиоце јесте богато културно-исторјскио наслијеђе, али и невјертован видокавац са ког поглед сеже чак и до сусједне Босне и Херцеговине.