Логор Нежидер – логор за српску елиту, за све оне од којих је Аустроугарска стрепјела.

Обала Нежидерског језера. Сјеверни дио аустријске покрајине Бургенланд. Периферија насеља званог „Ново насеље на језеру“. На само 15 километара од садашње мађарске границе, крајем љета 1914. године основан је логор Нежидер који је за циљ имао масовно уништење Срба. По намјени се није разликовао од других места овог типа широм Аустроугарске монархије. Ипак, овај логор се по једном детаљу разликовао од осталих. Наиме, управо овдје у Нежидеру је заточен био велики дио српске интелектуалне елите. Заробљеници логора били су пјесник Сима Пандуровић, научник Милутин Миланковић (одведен 21.10.1914), новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекта Јован Илкић, Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији, госпођа Бинички са двоје дјеце, др Милорад Недељковић. Овдје су били новинари, књижевници, пјесници, глумци, професори, учитељи, народни посланици, адвокати, судије, љекари итд. Апсолутно сви из интелектуалне елите су испунили нежидерско гротло пакла. Сви су добијали ознаку W. У овој причи су посебно потресна сјећања некадашњих логораша. Један од преживјелих, Душан Кривокапић записао је: „У овај логор је ушло 14500 српских и црногорских житеља; у лагеру је своје кости оставило 9700; из лагера је голу душу изнијело 4800 лица.“ Према наводима Рајса, у Нежидеру је било 160 свештеника. Барака у којој су они боравили звала се „поповска барака“

Цијели логор је био беспрекорно обезбеђен, ограђен бодљикавом жицом. Истовремено, споља и изнутра био је освјетљен изузетно јаким петромакс – лампама које су биле постављене на високе стубове. За разлику од других логора, у овом су услови за живот били нешто бољи него што је био случај у Нађмеђеру, Ашаху на Дунаву, Балдогасоњу, Араду итд. Ипак, ти „нешто бољи услови“ нису могли спријечити да овај логор мимоиђу бројне заразне болести, од којих су заточеници масовно умирали. Сећања преживелих говоре више од сваке мисли коју бих написао. Колико је била страшна патња заробљеника у аустроугарским логорима, осврћући се на боравак у Нежидеру, најбоље је описао Милутин Миланковић: „На сјеверном крају Нежидерског језера лежи мала варошица истог имена, а сада је Аустријанци зову Нојсидел. У њој је за вријеме владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа подигнута велика касарна за пук број 2 мађарских хусара. Када, августа 1914, тај пук одјаха на бојна поља Галиције, а његова касарна остаде празна, претворише је у заточенички логор држављана Србије који су се на почетку рата затекоше у Угарској половини монархије и оних небораца Србије који у току рата падоше у ропство. У тај логор доведоше и мене и уврстише ме у заробљенике. Она уска капија пред којом су стајали стражари и оне решетке на спољним прозорима подсјећали би ме на моје ропско стање. Па неизвјесност докле ћу тако чамити.“

Миланковић даље описује долазак сународника у Нежидер: „Измучени ратним догађајима, исцрпљени мукама транспорта у забрављеним фургонима, изгледали су као авети. Стрпаше их у приземље касарне гдје су се прије тога налазиле коњске штале. Почеше умирати као мушице, с почетка по један два дневно, а касније њих све више и више. Њихова причања убише у нама сваку наду и осјетисмо сву тежину робовања.“

Посебно потресни су били записани из пера овог научника о смрти која је харала логором : „Живот у логору бивао је све тежи. Онде се болест угњездила, а смрт косила. Било је дана када из нашег круга однесоше у извесним временским размацима један за другим 10 лешева, да их баце у јаму. Тек што би се у нама стишао ужас таквог јадног призора, следовао би му идући. Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи.“

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, изузетно познат по својој строгоћи. Под његовим притиском др Гринфелд је мијењао дијагнозу преминулих. Тако је изгладнелост заправо вођена као изнуреност срца. Доктор Гринфелд је једном ризиковао живот када је команданта Вајнграбера упитао: „Зашто ми шаљете људе у болницу? Ја сам учио да лијечим људе од болести, не од глади!“

У логорима на тлу Аустроугарске, људи нису понижавани само током живота, већ и кад би преминули. О томе се јасно може сазнати из сјећања Душана Кривокапића, који је био свједок сахране своје мајке:„По двадесет лешева стрпавано је у једну раку. Покојници су сахрањивани као животињске лешине без опела, без прелива капљом завјетног пића, без симбола хришћанства на гробу. На хумкама би биле постављене таблице са бројем српских цивила.“

Логор Нежидер је престао са радом 31. октобра 1918. године.

Извор: Јадовно