Староградска музика је настала крајем 19. и почетком 20-ог вијека у Србији и Македонији као спој традиционалне народне музике и утицаја тадашње забавне музике са запада. Настала у градским срединама Македоније, у Београду, Новом Саду, Сомбору, Шапцу.

Староградска музика, као већина жанрова популарне музике, постоји као посебна ознака на тржишту музике, као и у народној свакодневној терминологији.

Сам назив „староградска музика” није могао бити измишљен у времену настанка данашњег корпуса пјесама, те се прокламовање овог термина везује за друштво у социјалистичкој Југославији, најјасније од 1970-их. У терминолошком апарату овог рада се под „градском народном музиком” подразумева популарна (не-фолклорна) народна музика различитог порекла у географском и индивидуалном погледу, а која је вокално и/или инструментално извођена прије Другог свјетског рата у контексту кафанског музицирања, преношена усменим и медијским путевима.

Музичко-поетски одликује је прилагођеност народних мелодија различитих локалних дијалеката западним аранжманским решењима у погледу облика, хармонизације и оркестрације; а зависно од околности, могући су синоними „варошка” и „севдалинка”. С друге стране, староградска музика је савремена носталгична регионална популарна пракса заснована на стилу поменуте градске народне музике и концептуалном контрастирању другом жанру — новокомпонованој народној музици.

Музика тога доба се изводила по кафанама, гдје су се грађани окупљали и дружили. Дубравка Нешовић, наш једини магистар и професор пјевања, је најпознатија и најбоља интерпретаторка староградске пјесме. Ту су и Цуне Гојковић, Душко Јакшић, Душан и Жарко Данчуо, Миле Богдановић и Звонко Богдан. Познате староградске пјесме: Болујем ја, болујеш ти, Имам једну жељу, На те мислим, Не вриједи плакати, Да смо се раније срели…. Македонске пјесме: Ако умрам ил загинам, Битола мој роден крај, Биљана платно бељеше….

Руске романсе изводила је најпре Олга Јанчевецка, па Оливера Марковић, Душан Јакшић, Живан Сарамандић и Живан Милић. Неке романсе: Соња, Очи чорние, Те очи твоје зелене, Подмосковске вечери…

Врањанске пјесме, специфичне за тај крај, пуне су чежње, неузвраћене љубави, дерта, “жали за младост”. Најпознатији извођачи су Василија Радојчић (Димитријо, сине Митре; Мито, бекријо, Ајде Јано коло да играмо) и Станиша Стошић( Стојанке бела Врањанке и Лијела Врањанка).

У Босни имамо градску љубавну баладу специфичне осећајности-севдалинку, која пјева о ашиковању, чежњи, меланхолији. Најпознатији је Химзо Половина из Мостара ( Мој бехаре, ко ли ми те бере; Стаде се цвијеће росом китити; Кад ја пођох на Бембашу (стара сефардска пјесма); Крадем ти се у вечери; Емина), затим Неџад Салковић (Не клепећи нанулама), Сафет Исовић, Беба Селимовић и Нада Мамула. Севдалинке су на свој начин изводили и други музичари: Ибрица Јусић, Јадранка Стојаковић (Што те нема),Јосипа Лисац (Омер Беже), Индеџи и Даворин Поповић (Жуте дуње), подаци су на Википедији.

Далматинска клапа (од клапа-дружина), изворно мушка пјесма, настала у 19. веку, тако сто су се увече окупљали мушкарци на риви или у коноби па певали, углавном љубавне серенаде. Оне су симбол далматинског (медитеранског) идентитета. 1967. године основан је фестивал клапа у Омишу, наводи портал Сецања,

Кићо Слабинац и Вера Свобода су најпознатији извођачи славонских бећараца.

Познати извођачи:

Дубровка Несовиц

Звонко Богдан

Оливера Марковић

Станиша Стошић

Сексет Скадарлија

Група Легенде

Ансламбл Лоле