28/08/2022
Најстарији јавни споменик на територији Београда – онај са записом о смрти омиљеног владара и обновитеља Београда, деспота Стефана Лазаревића Постављен је 1427. године у порти цркве у засеоку Црквине села Марковац код Младеновца.

споменик деспоту СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ
Београд је у вријеме владавине сина кнеза Лазара, витеза, путника, ратника и пјесника био центар трговине, дипломатије, занатства и умјетности. Опчињен Београдом, „најкраснијим мјестом од давнине“ обновио је разрушени град посветивши га Богородици. Деспот Стефан желио је да се обновљени град што прије развије па је објавио проглас којим је позвао људе са свих страна да се доселе у престоницу, а обећао је и повластице у трговачким пословима које су се огледале у ослобађању од царине. Константин Филозоф, деспотов биограф каже да се тако „за мало времена веома густо насели тај град“.
Приликом једног таквог лова, 19. јула 1427. године деспот Стефан је умро од посљедица можданог удара. Деспотов биограф свједочи нам у „Житију“ и о страшној мистичној олуји од које се небо над Београдом затамњело и громови тукли, док је у шатору деспот изговарао посљедње своје ријечи „По Ђурђа, по Ђурђа“… Смрт овог строгог, озбиљног и просвећеног владара на неки начин је у народу представљена као пропаст, као Страшни суд, нарочито послије пропасти деспотовине и пада под турску управу са којом се губи и државни идентитет српске средњовековне државе.
На мјесту упокојења омиљеног владара, а у непосредној близини цркве чији је ктитор сам био, постављен је камени биљег. Најближи сарадници који су у тренутку несреће чинили деспотову свиту, подигли су обелиск од вјенчачког камена, исписујући поруке оданости и поштовања.
Натписи на свим странама споменика свједоче о захвалности, љубави и болу због губитка владара: „Благочастиви Господин Стефан, добри господин „ и „Предобри и мили и слатки господин деспот, о горе тому ко га виде на овом месту мртва“. Епитаф на чеоној страни један је од најљепших записа ове врсте.
Према једном тумачењу, аутор је поп Вукша чији се потпис налази и на бочној страни споменика, док друго тумачење приписује ове ријечи управо Константину Филозофу. Овај запис свечаног тона не свједочи само о лепоти израза, већ говори и о владавини и животу Стефана Лазаревића, о областима којима је управљао, о трајању владавине као и подацима о његовој смрти:
„Цар славе Исус Христос НИ КА. Ја Деспот Стефан, син светога краља Лазара, и по његовом представљенију милошћу Божијом бих господин свим Србима, Подунављу и Посављу и чести Угарске земље и босанске још и Приморију Зетском. И у богомданој ми власти проводих живота мојега вријеме колико се благом Богу свиде године 38. И тако дође ми заповјест општа од свих цара и Бога. Говорећи посланик мени и анђео „иди“. И тако душа моја од убога разлучи се тада на мјесту званом Главагодине 6935 индиктона 5, сунчаног круга 19 и мјесечева 19. мјесеца јулија, 19, дана“.
Споменик деспоту Стефану се налази у Црквинама код Младеновца, у порти цркве Светог пророка Илије, која је саграђена 1886. године на мјесту раније цркве, за коју се претпоставља да је подигао сам деспот Стефан Лазаревић, а коју је народ, због изгледа и бијелог камена од кога је подигнута, прозвао Белосавачка. Залагањем кнеза Милоша Обреновића обновљена је 1836. године, а иконостас је 1853-54. израдио Димитрије Посниковић, један од најзначајнијих српских иконописаца деветнаестог вијека. Све до 1884. године црква је служила, а онда је страдала у земљотресу, па је 1886. године на том мјесту подигнута нова, која постоји и данас.
Прича каже да је деспот волио да спава окован ланцима како би се увијек сјетио да има обавезу према народу, а да је често ноћу, као какав јунак из бајке, излазио сам или са једним слугом да прође кроз села и види како живи обичан свијет, да је умио да части и помаже сиротињу, да је умио да остави поклон у новцу или злату на прозоре људима и да је у порти цркве окупљао свијет како би делио помоћ и поклоне.
И за сам споменик се везују легенде. Прича каже да су једном приликом сељаци из оближњег Јагњила покушали да премјесте споменик, како би то село добило на значају. Одмах су почеле непогоде, волови нису могли да се помјере, те су актери ове легенде схватили да ће навући неко зло и клетву и споменик је остављен у миру порте гдје је одувијек и био. Вјерује се такође да град не бије око овог споменика и да је црква под заштитом самог деспота.
09/03/2026