Владета Јеротић, истакнути академик, љекар, психотерапеут, писац, научник и “народни учитељ”, преминуо је у 95. години.

Подсјетимо се неких дијелова из његове биографије!

Тридесет година је прошло од како је академик професор Владета Јеротић напустио љекарску праксу, усред, како пише у својој аутобиографији, интензивног психотерапеутског рада у београдској болници „Др Драгиша Мишовић”.

Бирајући између рада у болници и оснивања катедре за Пасторалну (пастирску) психологију и медицину на Православном богословском факултету одлучио се за ово друго.

Необичан избор за љекара, нарочито почетком осамдесетих година прошлог вијека, показао се исправним. Колико је својевремено био потребан својим пацијентима, толико га је његова шаролика и увијек веома бројна публика радо слушала на трибинама широм Србије.

На радост његових слушалаца, професор Јеротић, загазивши у девету деценију живота, није се уморио од својих предавања.

Професор Јеротић увијек радо одговара на питања, а једно од њих је, шта је током свих ових деценија држећи предавања по разним мањим и већим градовима Србије, па и Југославије, научио од своје публике.

— Пошто сам љекар могу најприје да кажем да без обзира шта смо све научили, а доста смо научили на Медицинском факултету док смо студирали, мислим да је највећи дио љекара научио највише од пацијената. То могу да пренесем и на моју неуропсихијатријску струку и да кажем да сам највише научио од пацијената.

Ако то пренесемо на предавања за која питате, могу рећи да сам доста научио о нашем народу слушајући питања која су ми била постављена. Српски народ воли да зна о политици и ја већ одавно имам обичај да кажем, кад се заврши моје предавање, немојте политичка питања, не знам да вам на то одговорим.

Ова друга питања која нису била политичка, била су јако добра у неким градовима. Да поменем, на примјер, Нови Сад. Направио сам чак и књигу која се зове „Новосадски разговори” – каже академик Владета Јеротић у интервјуу за „Политику”.

Колики је заокрет у вашем животу био прелазак из љекарске праксе у болници „Др Драгиша Мишовић” на Православни богословски факултет?

— Ја сам био психотерапеут и шеф психотерапеутског одјељења у болници „Драгиша Мишовић” готово 20 година. Иницијатива да дођем на теолошки факултет је потекла од покојног Радована Биговића, са којим сам био близак иако је он био много млађи од мене. Он је читао шта сам писао, повремено смо се и виђали.

Радован Биговић је, дакле, предложио, а остали су прихватили, да дођем на факултет и оснујем нову катедру која се зове Пасторална или пастирска психологија и медицина. Двадесет година сам тамо предавао, оставио сам данашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија као насљедника.

Мислим да је добро што је та катедра основана.

Да ли сте, после преласка на богословски факултет, наставили да радите са пацијентима?

— Пацијенте никад нисам имао у приватној пракси. Богу хвала, приходи су били добри, моја супруга је, такође, радила, дјеце нисмо имали. Траже и сада моју помоћ, питају телефоном, али одговарам увијек исто: довољно је било колико сам имао пацијената док сам радио у болници.

Оставио сам много књига за собом, ако неко хоће, може да их погледа, можда буду од користи.

Српска црква живи са својим народом, а то некад подразумева и заузимање политичких ставова. Да ли се и код вјерника и код представника Цркве политика превише умјешала у вјеру?

— Да се претјерује повремено у мешању државе у Цркву и Цркве у државу, то је тачно. Ипак, тим односима данас треба бити релативно задовољан. Однос Цркве и државе од почетка хришћанства је био антиномичан, ја чак имам обичај да кажем да су били у клинчу.

Нећемо негирати такозване симфонијске односе Цркве и државе који су постојали неко вријеме у византијској историји, као и у српској, за вријеме Немањића. То су били кратки периоди. То важи и за Европу, и за односе државе и римокатолицизма и протестантизма.

Римокатолицизам са папском влашћу, па и свевлашћу, утицао је јако дуго на државу и тај однос је био покоран, да не кажем послушан, јер покорност долази из страха, а послушност из љубави. Протестанти су унијели мало више слободе.

Код нас, послије Првог српског устанка и Другог српског устанка односи су били и добри и лоши, али када се сјетимо такозваног комунизма, кад су односи били јако поразни по Цркву, која је повремено била сурово гоњена, данас су ти односи релативно добри. Нису баш симфонијски, али су добри.

Шта значи живјети као добар хришћанин? Свако од нас познаје много вјерника или је и сам вјерник, али тек за неколицину би можда могао да каже да је добар хришћанин или истински вјерник.

— Треба најпре питати самог себе да ли смо истински вјерник. И шта то уопште значи? Истински вјерник би требало најпре да буде моралан човјек. Давно су ме питали, па и сад понекад питају, да ли има моралних атеиста? Па има моралних атеиста, тај број није велики. А да ли би требало онда религиозни људи да буду морални?

Ваљда би требало. Кад кажем религиозни, правим разлику између вјерујућег човјека, јер сви људи на земљи у нешто вјерују, побожног човјека, који је усвојио неку традицију, па и Цркву, и религиозног човјека који умије да објасни и себи и другима зашто је религиозан.