Да би нам потпуније била јасна прошлост нашег народа треба да се упознамо и са свим видовима његовог живота и начина живљења.

За Србе и Српкиње средњег вијека говорило се да су били јако лијепи људи дуге косе и браде са правилним цртама лица, мјешавина Словена, Илира, Романа и Грка.

Обични себри или данас сељаци, били су најбројнији сталеж у старој Србији, који је био покоран владару, властели и цркви.  Тај обичан сељак није имао право на личну имовину. Живјели су у планинсиким селима, око рудника, градских утврђења, манастира и ријека.

За вријеме владавине кнеза Лазара постојала је и група слободних сељака, Баштинаца, која је имала право да наслиједи имовину, али су и они били подједнако сиромашни и зависили од властеле, као и себри.

Живјели су у дрвеним баракама, које су подизали око рудника, а у селима у дрвеним колибама које су биле покривене сламом. У кршовитим предјелима куће су биле подизане од камена, без креча.

Средиште куће било је огњиште, које се развило у култно мјесто. Поред њега се спавало, грејало, пекао се хлеб и готовила јела. Око огњишта се окупљала цијела породица, па се поред пламена разговарало, договарало о будућим пословима, дјеци су се ту причале приче, играле загонетке, преносили историјски догађаји и легенде, училе се кућне вјештине.

Велика пажња је била посвећена изградњи огњишта. Било да је округло, елипсасто или четвртасто, градило се увијек и свуда по тачно одређеним пропорцијама и на посебне начине који су преношени са колена на колено. Велика пажња се посвећивала и материјалу, па онога чега није било у природи, вјешти сељаци су дељали, тесали и мијесили у опеку.

Нигдје као код Срба се није толико пажње посвећивало кухињи. У српским селима тај дио куће био је називан кућом, а само у градовима кухињом.

Увијек се јело за столом који је био покривен стоном простирком. Око стола се сједило на клупама, троношцима или столицама, наводи портак Опанак. Посуђе у коме се кувало и из кога се јело било је земљано и дрвено. У богатијим кућама могло се понекад наћи и бакарно посуђе, али је оно строго било чувано за специјалне прилике: славе, празнике, вјенчања.

Умијеће прављења посуђа за кување је било јако развијено. На врелом огњишту оно је имало све особине експрес лонца. Надалеко су били познати мајстори који су правили земљано посуђе у којима се брзо кувало укусно месо.