Битку је овјековјечио Филип Вишњић у народној епској пјесми „Бој на Мишару”, док ју је руски сликар Афанасиј Иванович Шелоумов овјековјечио монументалном композицијом уља на платну „Бој на Мишару”.

Битка на Мишару или бој на Мишару је битка вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске на брду Мишар код Шапца од 13. августа до 15. августа (односно од 1. до 3. августа по јулијанском календару) 1806. Ова битка је једна од највећих побједа српских устаника за вријеме Првог српског устанка.

Послије битке „Мишарско поље било је тамно и изривено топовским ђуладима и пушчаним зрнима, а трава разнесена коњским копитима, покривено лешевима изгинулих Турака и натопљена људском и коњском крвљу. Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом.

Ипак, не осећајући се безбједним у њему, једне ноћи су покушали да побјегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одјело и коња, подсјећа портал Опанак.

Након побједа на Мишару и на Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије.

Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе вјерност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.