На гробљу Пучиле у Бијељини данас је обиљежен Дан ослобођења 7.000 Срба из Потпећи, Смолуће и Тиње код Тузле који су 30. августа 1992. године извучени из окружења херојским подухватом Војске Републике Српске у садејству са јединицама МУП-а Српске и борцима из ових мјеста.

На гробљу је служен парастос погинулим борцима и цивилним жртвама, мјештанима ових села, положено цвијеће и прислужене свијеће, те одата почаст за 77 погинулих, уз подсјећање на снагу, борбу и три мјесеца живота у непријатељском окружењу.

Борци и мјештани три српска села су 74 дана без струје, воде, хране и лијекова били изложени свакодневним нападима муслиманско-хрватских паравојних формација.

Предсједник Градске Борачке организације Бијељина Миодраг Стевановић рекао је да се та три мјесеца у окружењу српски народ из три мјесне заједнице нашао у најтежој могућој сутуацији, јер су снаге такозване Армије БиХ свакодневно нападале те људе који су бранили своја вјековна огњишта, породице и своју нејач.

– Војска Републике Српске донијела је команду да се јединице пробију до тих људи и да их извуку на слоодну територију – подсјетио је Стевановић.

Он каже да људи нису могли, тамо гдје није било ВРС, да заштите ни животе, а камоли своја вјековна огњишта.

– Припадници ВРС су несебично, не штедећи живот, направили коридор до тих људи и они су се извукли. Један број момака погинуо је у тој акцји, али, и поред свега, можемо да кажемо да је то била бриљантна акција наших снага и херојски подвиг да се спаси наш народ – истакао је Стевановић.

Љубиша Лазић, посљедњи командант Гарде „Пантери“, рекао је да је српско војно и политичко руководство у том моменту донијело одлуку да формира борбену групу из састава источног батаљона – Источног корпуса, у којем је један дио био ВРС, а други Полиција.

– Задатак је био да се Смолућа мора ослободити по сваку цијену, без обзира на губитке у људству и материјално-техничким средствима. Озбиљно је ово схваћено од свих који су ишли, а наша јединица Гарда `Пантери` имала је ту част да буде ударна песница и на главном правцу напада – рекао је Лазић и напоменуо да је ова операција њихов понос.

Он је нагласио да је ово, послије „Коридора“, највећа и најхуманија акција коју су борци успјешно извршили.

Мајор Владо Тодоровић, командант одбране у Смолући, захвалио је свим јединицама и младићима који су дали животе да би спасили Смолућане.

– Тешко је причати о тој голготи. Имао сам око 1.200 бораца рачунајући млађе од 18 година и старије од 60, а непријатељ је имао више од 100.000 војника и свакодневно су нас нападали – рекао је Тодоровић.

Он је истакао да му лично није било тешко то, него чињеница да нису имали љекарску и медицинску опрему, нису имали ништа и борци су им зато умирали од најлакших рана, у најтежим мукама.

– Понестало је хране и муниције, почели су људи већ да „пуцају“ психолошки, тако да сам имао и случај да је једна породица извршила самоубиство мислећи да ће непријатељ да упадне и да их све поубија – присјетио се Тодоровић.