Хитлеров војник чије је име добила улица у Смедеревској Паланци – Јозеф Шулц, војник Вермахта, 20. јула 1941. године у Вишевцу стао је пред стељачки строј и убијен заједно са 18 заробљених бораца Паланачке чете.

Скупштина општине Смедеревска Паланка донијела је одлуку да једна улица у том граду понесе име окупаторског војника Јозефа Шулца.

Овај Нијемац је 20. јула 1941. године учинио гест незабиљежен у историји ратовања. Одбио је да стријеља 18 југословенских родољуба, бораца Паланачке партизанске чете, који су заробљени на Градишту, у атару Вишевца, родног села вожда Првог српског устанка. Због тога је од стране свог претпостављеног по кратком поступку осуђен на смрт. Убијен је заједно са младићима које је први пут видео кад су изведени пред стрељачки строј и у које није хтио да пуца.

Нијемац, ратни фотограф, снимио је цијели ток овог јединственог ратног догађаја. Забиљежио је тренутак када њемачки војник одбија да изврши задатак и како гологлав корача ка онима са којима ће заједно умријети.

Овако се догодило:

Трикотажа „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци купила је машине у Њемачкој. Неколико недјеља по испоруци у поменуту фирму стигла је делегација фабрике у којој су те машине израђене. Задатак је био да на лицу мјеста виде како се машине „понашају“ у раду.

Тадашњи директор трикотаже Милинко Јанковић, заузет неодложним пословима, замолио је свог сарадника Андру Вулићевића да Нијемце поведе на ручак у хотел на Кисељаку.

За столом у једном тренутку повео се разговор о стрељању југословенских родољуба на Кисељаку, гдје је много година касније саграђен истоимени хотел. Андра Вулићевић је, уз остало, испричао да је заједно с њима стрељан и њемачки војник, који је одбио да пуца у своје вршњаке. Педантни Нијемци су, вративши се из Смедеревске Паланке, сачинили два извештаја: један од томе како раде машине у Трикотажи „Олга Милошевић“, а други о ратном догађају из 1941. године. Тај други извјештај прослијеђен је њемачкој штампи.

Валтер Шулц, прочитавши текст у новинама, био је сигуран да је тако нешто могао да уради само његов брат Јозеф – испричао је прије више година потписнику ових редова, сада већ почивши Андра Вулићевић.

Јозефов брат Шулц је почетком седамдесетих година минулог вијека у више наврата боравио у Смедеревској Паланци. Редовно је полагао цвијеће на споменик стрељаним борцима Паланачке партизанске чете. У пожутелој новинарској биљежници остала је исписана ова изјава Валтера Шулца:

О погибији мог брата Јозефа сазнао сам много година по завршетку Другог свјетског рата од члана Бундестага Остмана фон дер Леја. Заправо он ми је казао цијелу истину, пошто је нашој мајци одмах послије стравичног догађаја на Кисељаку, било стигло писмо од команде 714 њемачке дивизије да је Јозеф погинуо код Тополе, у Шумадији. Њој је чак била послата и фотографија његовог наводног гроба.

Кад су наше новине писале о томе, одлучио сам да кренем у Србију. Јавио сам се Чаславу Влајићу, Паланчанину који је и сам пуне двије деценије трагао за идентитетом погубљеног њемачког војника, мог брата, наводи Еспресо.

„У граду у коме је престало да куца његово племенито срце показали су ми фотографије, које су овековијечиле тренутак када мом брату скидају ознаке Рајха, затим кад га два ратна друга воде ка пласту сијена и најзад она на којој се види официр, који у пратњи двојице војника прилази да се и сам увјери да су партизани и мој брат мртви.

По слици, међутим, нисам могао да разазнам да ли немачки војник по завршеном стрељању, пуца поново у мог брата Јозефа, или у неког другог из групе стрељаних“, наведео је Валтер Шулц.