Док многим грађанима бивше Југославије недостају ниже цијене и глобална препознатљивост, други упозоравају на претјерану романтизацију Титове ере. Новинарка британског Гардијана Џесика Бејтман истраживала је корјене југоносталгије и њену данашњу перспективу.

Тог дана у Београду, док је сунце залазило, аутобуси су се зауставили испред Музеја Југославије, импозантног објекта из средине 20. вијека. Појавила се колона људи, неки су носили цвијеће, а неколико их је махало старом државном заставом. Дошли су у српску престоницу да посјете маузолеј у којем се налази гроб Јосипа Броза Тита, оснивача социјалистичке Југославије.

Многи од посјетилаца одрасли су у старом систему и дошли су да обиљеже диктаторов рођендан, који је био велики државни празник прије распада Југославије. Неки су били припадници лијевих политичких партија, а носили су кичасте мајице и транспаренте.

Ипак, било је и неколико млађих људи. На степеницама испред специјалне изложбе на којој је Титово вријеме приказано кроз плакате, умјетничка дјела, артефакте и снимљена сјећања „обичних људи“, срела сам осамнаестогодишњег Милоша Томчића са капом и марамом „пионира“ – југословенског омладинског покрета.

„Желио сам да видим слику тог времена“, одговорио је када сам га питала зашто је дошао. „Било је то сјајно вријеме. Сви су се вољели“, рекао ми је. Да ли је себе сматрао Србином или Југословеном? „Југословеном“, одговорио је без оклијевања. „Мама ми је Српкиња, тата Црногорац, баба Хрватица. Заправо, моја породица је из цијеле Југославије“, објаснио је Милош.

Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, коју је чинило шест република – Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Црна Гора и Сјеверна Македонија – основао је Тито 1945. године.

Титова држава је имала за циљ да уједини различите етничке и вјерске групе у региону под слоганом „братства и јединства“. Растући национализам након његове смрти 1980. године довео је до крвавих ратова деведесетих и распада земље.

Уобичајен наратив тих година био је да је Тито скоро пола вијека тјерао различите народе да живе заједно против њихове воље, али 30 година касније многи и даље гаје дубоку наклоност према земљи која више не постоји и жале због њеног распада.

У Србији, 81 одсто људи вјерује да је распад Југославије био лош за земљу. У Босни, која је одувек била најмултикултуралнија савезна република, 77 одсто дијели то мишљење. Чак и у Словенији, која је прва земља бивше Југославије која се придружила Европској унији и за коју се сматра да је најуспјешнија, 45 одсто људи и даље каже да је распад некадашње државе био штетан. Није изненађујуће да само 10 одсто на Косову, које није имало пуну независност у Југославији, жали због распада.

(Југо)носталгија или нешто више

Наклоност према некадашњем систему често се назива „југоносталгија“. Међутим, Лариса Кутовић, политички антрополог из Сарајева, која проучава постјугословенски идентитет у Босни, опрезна је у вези са тим појмом.

„Носталгија подразумијева неку врсту меланхолије или чежње“, каже она. Наравно, то постоји, са бројним ресторанима и пансионима широм региона, као што је чувени кафић „Тито“ у Сарајеву, који украшен кичастим сувенирима представља ружичасти поглед на то доба. Ипак, Кутовићева каже да постоји и покрет млађих људи који критичније гледају на тај период, процјењујући његове позитивне и негативне стране.

„Постоји велико поштовање за социјалистички период, а то је повезано са економским растом и огромним побољшањем животног стандарда“, каже Кутовићева, додајући да су „пропала обећања“ југословенског пројекта блиједила у поређењу са национализмом и насиљем који су услиједили. Већина бивших југословенских држава доживјела је огроман економски пад од ратова и још увијек се суочавају са одливом мозгова.

Босна и Србија су посебно оптерећене политичким сукобима, а некада утопистичка бруталистичка стамбена насеља и југословенске жељезнице пропадају. Иако су Хрватска и Словенија достигле релативну стабилност као чланице Европске уније, преговори о придруживању других земаља су застали, остављајући многе у сумњи да ли ће се икада заиста придружити блоку.

У том контексту, неки се питају да ли прошлост крије рјешења за проблеме из будућности. Кутовићева као примјер наводи покрете за радничка права који су се појавили у Босни током посљедње деценије, а засновани су на старом југословенском социјалистичком моделу радничког самоорганизовања. „Овај систем је био веома специфичан за Југославију“, објашњава Кутовићева, истичући његово одступање од стаљинистичког државног власништва над индустријом.

Иако је Југославија била једнопартијска држава, постојале су јасне разлике у односу на друге земље иза гвоздене завјесе. Тито је основао Покрет несврстаних и одржавао уравнотежене односе са Западом и СССР-ом, а грађани Југославије су могли да путују и на Исток и на Запад. Снагу старог југословенског пасоша и данас помињу многи од оних које срећем на Титовом гробу, а којима су сада потребне визе за улазак у већину земаља.

„Сами по себи мали и безначајни“

Још једна уобичајена тема на коју се Кутовићева осврће је губитак статуса и перцепција да су људи из живота у релативно великој и поштованој земљи прешли у много мање и мање значајне државе. Ђорђе Пералок је рођен у Сјеверној Македонији 1989. године, али сада живи у Бангкоку.

„Кад год морам да завршим неку бирократију, као што је отварање банковног рачуна овдје, никада не могу да нађу Сјеверну Македонију у систему, али могу да нађу Југославију. Ако мене питате, и даље бисмо могли имати користи од федерације, чак и ако то није Југославија јер смо сами по себи тако мали и безначајни“, жали се Ђорђе.

Вјерује да су слична осјећања уобичајена међу људима његових година, који заправо никада нису живјели под старим југословенским системом. „Сва наша инфраструктура је из тог периода, а сада се распада“, истиче Ђорђе.

Постоје и покрети који величају антифашистичко и антинационалистичко наслијеђе региона, које су ратови ревидирали или покушали да избришу. Настали су хорови који пјевају старе партизанске пјесме, и на самом Балкану, и у заједницама дијаспоре.

Тако у Бечу, Хор „29. новембар“, назван по датуму оснивања Југославије, има чланове из свих земаља бивше Југославије. Његов првобитни циљ био је да потисне национализам који се појавио у дијаспори током ратова и након њих. Југословенски раднички клубови, у којима су се људи раније састајали да попију кафу, разговарају и играју шах, постали су тада сегрегирани по етничкој припадности.

Чланови хора се облаче у црвено-плаве јакне са петокракама, које подсјећају на стару југословенску заставу, али избјегавају да пјевају пјесме повезане директно са Комунистичком партијом или оне које славе Тита.

„То је свјесна одлука, јер знамо да има и глорификације, што је проблематично“, каже диригент Јана Долецки, која је порјеклом из Хрватске, а преселила се у Беч 2013. године „Такође, нису баш ни имали неку добру пјесму“, смије се Јана.

Умјесто тога, чланови пажљиво бирају мелодије за које вјерују да се могу примијенити и на актуелна политичка питања као што су растући национализам и популизам. „Покушавамо да се држимо подаље од историјског ревизионизма. Можете да се упустите у слављење прошлости, увијек говорећи да је било боље, али не размишљајући о томе шта боље заправо значи“, каже Јана.

Хор је помогао неким члановима да истраже осјетљив период историје своје земље. Марко Марковић, који је рођен у Београду, али је одрастао у Бечу, каже да је његова породица одбијала да разговара са њим о ратовима кад је био дијете.

„Било је сувише компликовано да би седмогодишњак разумио, или су бар тако мислили. Увијек сам имао осјећај да је историја табу тема тамо одакле долазим“, прича Марко. Када је пронашао хор, осјетио је да коначно може да „закрпи неке рупе“.

„Одрастајући, Југославија ми се чинила као рај“

Интернет такође пружа уточиште за људе који желе да открију занемарене аспекте свог наслијеђа. Неколико популарних Инстаграм налога подсјећа на намјештај, бруталистичку архитектуру и графички дизајн тог периода.

Петар Корчнак, који је одрастао у тадашњој Чехословачкој, покренуо је подкаст „Сјећање на Југославију“ 2020. године. „Одрастајући, Југославија ми се чинила као рај“, каже, објашњавајући да су многи људи од чехословачког режима побјегли у Југославију. Дисиденти из других комунистичких земаља, попут Румуније из Чаушескуовог доба, често су чинили исто.

„Гледали смо насилни распад Југославије док сам ја био свједок мирног распада своје земље. Почео сам да упоређујући то двоје и једноставно сам постао фасциниран том темом“, каже Корчнак.

Истиче да је био запањен емоционалним изливима неких слушалаца. „Најбољи коментар који сам чуо је да подкаст као терапија. Многи кажу да их је дуго било срамота и да помисле на ријеч Југославија“, присјећа се Корчнак.

Сматра да је очигледна наклоност коју многи бивши Југословени имају према свом старом систему. „Можда ћете чути старије људе у Чешкој како говоре да су ствари тада биле јефтиније, али углавном су сви наставили даље. У бившој Југославији то је трансформисано у нешто потпуно друго“, истиче Корчнак.

Генерација без предрасуда и траума

Међутим, неки су критичнији према ономе што виде као превелику романтизацију тог периода. Породица Арнеле Ишерић је из БиХ и избјегла је у САД, гдје је одрасла током рата.

„Мој утисак као дјетета је био да је вријеме Југославије било најљепше и да је све било хармонично, али када сам одрасла, схватила сам да постоје ствари које ми се у вези с тим не свиђају“, наглашава Арнела и наводи недостатак права ЛГБТ заједнице и сузбијање политичког плурализма. Ипак, каже да се још увијек може поистовијетити са „духом Југославије“.

„Када путујем у друге дијелове региона, као што су Црна Гора или Хрватска, увијек осјећам да сам повезана са људима. Говорим њихов језик и имамо сличну културу“, истиче Арнела.

Како вријеме пролази, млађи људи су мање директно погођени траумом рата, па неки сматрају да постаје лакше анализирати период Југославије.

„Скоро сваког дана неко пита да ли може да нас интервјуише за своју дисертацију о постјугословенском идентитету“, каже Јана Долецки, диригенткиња бечког хора. „Дуго је то била табу тема“, сагласан је њен колега Марковић.

„Ипак ова генерација има луксуз да буде довољно историјски удаљена да нема предрасуда и траума. И мислим да ће то постајати све значајније“, закључује Марковић.