ЗДУХАЧ, или како се још чује: здуха, здухат, здува, здувач, стухаћ, стуха, стува, стуваћ (Босна, Херцеговина, Црна Гора и Санџак), вједогоња и једогоња (Бока Которска), је, по некадашњем вјеровању, човјек који има изванредна натприродна својства, али само док спава. Управо, док спава из њега излази дух и води ветрове, гони облаке, доноси и односи град и туче се са другим здухачима.

По неком другом тумачењу, здухач је неко чудно митско биће које живи по планинама, без нарочито изражених особина али највише подсјећа на вампира. Вјеровање у здухаче било је раширено у централним предјелима наше земље, углавном у Босни, Херцеговини и особито у Црној Гори, али и тамо гдје има у већој маси ових досељеника, подсјећају Новости.

Такође, сматрало се да сваки крај, племе и род има своје здухаче. Они воле своју околину, туку се па и гину за њезино добро у борби са сусједним здухачима. Вјеровало се да могу прорицати будућност. За многе историјске личности вјеровало се да су били здухачи, између осталих за Марка Миљанова, Петра И Петровића и друге. Из овога јасно произилази да је здухач добар дух који чини само добро свом крају, штити га и бори се за њега, али истовремено наноси зло другом крају, земљи.

Здухачи су могли бити дијете и жена, али су то обично одрасли мушкарци. И за неке животиње вјеровало се да могу бити здухачи, нпр. овчарски пас, во, крава, ован, коњ, јарац и др. За дијете које се роди у кошуљици (плаценти) сматрало се да је предодређено да буде здухач. Негдје се вјеровало да се здухачи рађају у црвеној, а негдје опет у бијелој кошуљици. Мислило се да је врло важно сачувати кошуљицу у којој је рођено дијете, како би, кад постане здухач, увијек била уз њега, а особито кад је у акцији, али је морала стално бити скривена од погледа. У Кучима се некад вјеровало да здухач своју кошуљицу „крије под поклопницом од гробова сродничкијех, одакле се приликом здухачког ратовања узима“.

Има помена да се и мађијским радњама може постати здухач, као и супротних вјеровања — да здухач може бити само онај ко је рођењем за то предодређен. По спољашњем изгледу, здухачи се не разликују много од обичних људи. Само они врло тврдо спавају и тешко их је проудити, а за то вријеме дух им је одсутан. Обично су увијек сањиви, ломни, имају дугачке нокте, а поред тога често су замишљени и озбиљни.

Они су, како кружи предање, „срећне руке“ за свој дом и своју околину; одолијевају свакаквим тешкоћама, знају да се снађу у невољи и преброде разне недаће и неприлике. Они су снажнији него други људи. Често имају својство да предвиде сопствену смрт.

Главна особина здухача је херојска. Здухачи једне области боре се са здухачима друге земље, како би отјерали облаке с градом и олује које ови доводе, и тако сачували свој народ, земљу, усјеве и друга добра свога краја. Тако нпр. „прекоморски здухачи (из Италије) војују здружено против здухача брдскијех, црногорскијех и арбанашкијех“.