Била је жртва многих битака, а на крају је срушена по наредби Милоша Обреновића за врећу дуката

БЕОГРАДСКА АЈА СОФИЈА

Вјеровали или не, на мјесту данашње Скупштине у Београду некада се налазила Батал џамија, најљепша и највећа грађевина у Србији, како су је описивали путописци тог доба.

Батал џамију изградио је имућни београдски назор Ејнехан-бег 1585. године и назвао је својим именом под којим је била позната све до 1789. године.

Локација је пажљиво изабрана на периферији као, како ће каснији ратови показати, стратешком мјесту за очување града. Ово потврђује и један аустријски извештај с краја 18. вијека у коме се прецизно наводи да је џамија “1000 корака далеко од оног градског бедема који је опасивао варош”.

Својим изгледом Батал џамија је мамила уздахе. Била је изграђена од тесаног камена пешчара који је временом добио црвенкасто-сиву боју. Била је висине 18 метара, док су бочни зидови имали 15 метара. Унутрашњост је освјетљавало 20 прозора који су се завршавали зашиљеним луковима.

Улазна врата била су постављена на сјеверној страни, док је минарет изграђен на пиједасталу који је имао осам страна. Изнутра, зидови су били богате декорације, а нише испод свода имале су украс у облику сталактита. Изнад михраба, истицали су се повијени декоративни лукови, израђени од наизмјенично нанизаних камених блокова, тамних и свијетлих.

Поред џамије налазило се гробље на коме су сахрањивани виђенији Турци. Са њеног минарета мујезин је позивао вјернике на молитву, а сам објекат представљао је главну турску богомољу од 11 џамија у Београду.

На почетку, Турци су, са лијеве стране џамије, изградили шупе салане (кланице) у којима су сјекли овнове, драли кожу и топили лој. То је учињено јер се џамија налазила на периферији града тако да становништву нису сметали тешки мириси.

У бројним превратима, ова богомоља је рушена и обнављана у више наврата. Тек 1766. је први пут поправљена, а већ 1789. године је тешко оштећена. Тада је и зарадила свој назив Батал џамија – што на турском значи запуштена.

Београдски везир, Јусуф-паша, по окончању борби, имао је намјеру да поправи Батал-џамију, о чему је обавестио кнеза Милоша, 20. јуна 1836. године. Тада му је писао да је „… инжењер Етхем-беј, видио је како стока улази у ову џамију, због чега су јој зазидана врата…“.

Узалуд је паша објашњавао да му је послато 50.000 гроша, два златна полумјесеца алема и феман којим му се наређује да оправи Батал џамију, да ”…наш Цар… има велику жељу за поправљањем задужбина” и истицао да би “поправку требало извршити како би низами, који ће вјежбати на Врачару, могли кад дође вријеме и намаз да клањају у џамији”.

Кнез Милош бјеше тврда срца. Одбио је реновирање џамије уз објашњење да је тај дио у српским рукама и у близини палилулске цркве. Узалуд су биле и ургенције из Цариграда. Кнез је сматрао да поправак Батал џамије значи ширење турске власти ван граница београдске вароши, што хатишерифом, којим је речено да је сва земља ван вароши у српским рукама, није било дозвољено.

Милош је чак наредио да се земљиште прекопа и преоре, а “да се око Батал џамије више пандура нађу”. Да би био сигуран да се турска војска неће вратити, Милош је наредио да се спали Савамала, а непослушни Савамалци населе око Батал-џамије, а ту је била постављена и сточна пијаца.

Кад је Карађорђе освојио Београд, шерефе и врх минарета били су већ срушени, али је централни дио џамије још пркосио зубу времена. Тадашњи управник Библиотеке Јанко Шафарик је имао идеју да се Батал-џамија претвори у Српски народни музеј, а кнез Михаило заговарао је њену поправку и смештање Државне архиве у њу, наводи портал 011 Инфо.

К.Н. Христић записује: ”Унутрашњост џамије била је смиетлиште, за читаву околину, пуно свакојаке нечисти. Главни јој је улаз био са сиеверне стране према вароши, али су јој сви прозори унаоколо били разваљени, готово до земље, те је изгледала као да стоји на сводовима. Врх у минарета био је подрубљен… По дупљама на џамији легли су се, на хиљаде, врапци и чавке, а увече су је облијетала читава јата слијепих мишева. Кров, годинама засипан земљом и прашином, био је покривен трњем и травуљином. Чак је из оних пукотина никао један мали дуд црнога рода, око кога су врапци џавељали, да вам чак доле уши заглушну”.

На крају, убрзо након одласка Турака Османлија 1867. године, стара Батал џамија је 1869. (или 1878) године, по наређењу намјесника Блазнавца, сравњена са земљом. Рушење су обавили Цинцари за 230 дуката које је исплатио кафеџија Панђало.

То је био крај београдске Аја Софије.