Чувена пјесникиња Милица Стојадиновић Српкиња била је очарана Љубомиром Ненадовићем (1826-1895), који је до краја живота, остао њена једина љубав, нажалост неостварена… Ипак, наклоност је била обострана – и Љуба је цијенио и искрено се дивио Милици, величао ју је у својим стиховима, славио њене “лијепе песме” и “чуства права”.

Упознали су се у Београду 1851. године, што је свакако био тренутак који је одредио даљи Миличин љубавни живот. Од тог тренутка она је лебдјела између романтичних емоција и пријатељства, ипак никада се није усудила да дозволи да њене чежње испливају на свјетлост дана… Љуба је био најприсутнији човјек у њеном животу, и како је сматрала најбољи српски пјесник. Пјесме које је жељела да објави увијек би прво слала њему на читање. На њеном столу увијек су могле да се виде Ненадовићева “Шумадинка” или “Путничка писма” као и његова фотографија у црном плашту.

Чак је и Вук Караџић проводаџисао да се Милица уда за Ненадовића, а њу је, како је записала, послије тога било стид да се према пјеснику “понаша сестрински”.

На концу свега њена љубав је занавјек остала платонска и никада се није удала, а исти случај био је и са Чика Љубом – остао је нежења.

У најстрожем центру града, ушушкана и у “дебелом” хладу, мирна и тиха, а опет ужурбана и урбана, “чучи” уличица, коју увијек бирамо када хоћемо да избјегнемо метеж и вреву… Колико сте само пута прошли Чика Љубином, “галопом” или ситним корацима, заокупљени различитим мислима, а никада се нисте запитали по коме заправо носи име? Ко је уопште био чика Љуба?

Београд се достојно одужио Љубомиру Љуби Ненадовићу, професору, дипломати, новинару, академику, поети, додијеливиши улици у самом центру граду његово име. Заправо, надимак… Јер Ненадовића, тог интелектуалца благе нараве и јуначких породичних коријена, сви су из милоште звали Чика Љуба.

– Љубомир Ненадовић рођен је у Бранковини код Ваљева у једној од најугледнијих и најзнаменитијих породица у Србији, која је задужила домовину кроз генерације и поколења… Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог Карађорђевог дипломате и писца “Мемоара”, Проте Матеје Ненадовића, а унук кнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сјечи српских кнезова почетком 1804. године.

Љубу Ненадовића красило је европско образовање и космополитски дух, припадао је првом нараштају младих Срба који су се школовали у иностранству, говорио је неколико свјетских језика и био интелектуални див свог времена. Његово перо било је бритко, али надасве пуно ведрине, досетљивости и хумора, са главним циљем да забави и поучи душу читаоца… Стваралаштво чика Љубе обојено је једноставношћу, питкошћу и срдачношћу.

Љуба је себе превасходно сматрао пјесником, али се лако кретао кроз различите жанрове – писао је поучне приче за народ, басне, сатиричне и хумористичке поеме, стиховане приповетке, бесједе, путописе, а неријетко је радио и као преводилац. Данас га знамо као једног од најчитанијих писаца српског романтизма и човјека који је умногоме утицао на развој масовне читалачке публике. Ненадовић је највише уживао у улози пјесника – он је изједначавао живот са стварањем поезије; стихови су били његова духовна и животна биографија – све што је мислио, желио и видио он је преносио на папир.

За живота Љубомир Ненадовић задужио је народ не само богатим књижевним стваралаштвом, већ и друштвеним утицајем и боравком на високим функцијама. Он је предавао на Лицеју у Београду, потом је службовао у министраству просвјете и унутрашњих дјела, а на крају опробао се и као дипломата – постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду, наводи портал Широм затворених очију.

Десет година је био и начелник Минисатрства просвјете, након чега је затражио пензију и повукао се у родну Бранковину. Такође, вриједи напоменути да га је кнез Милан Обреновић, који ће касније постати и краљ, именовао за редовног члана Српске краљевске академије.

Оно што је за српску књижевност, просвјету и културу Љубомир Ненадовић учинио немерљиво је – он је “насљедник” Доситеја Обрадовића чију је традицију наставио и осигурао јој место у будућности.