Тог злослутног 21. октобра у седам ујутру почело је масовно стрељање цивила у Крагујевцу. За мјеста стрељања одабране су долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама. Долине су одабране јер је из њих било тешко побјећи, али за сваки случај, на падинама потока постављени су митраљези.

Од 7 ујутру до 14 послије подне, Шумарицама је непрестано одјекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло. Квота од 2300 стрељаних, према процјени мајора Кенига, била је испуњена. У топовским шупама остало је још око 350 људи. Њих 200 љотићевци су одвели у школу “Краљ Петар”, а у данима након стрељања ова група радила је на укопавању мртвих. Остали су пуштени кућама, међу њима и тада гимназијалац, а касније чувени глумац Милосав Мија Алексић (1923–1995).

ОВО ШТО САДА СЛИЈЕДИ ВРЛО ЈЕ ПОТРЕСНО. ПРИПРЕМИТЕ СЕ ДА ПОГЛЕДАТЕ НА КОЈИ НАЧИН СУ СЕ ДјЕЦА И ОСТАЛИ ЦИВИЛИ ОПРОСТИЛИ ОД СВОЈИХ НАЈМИЛИЈИХ

У документацији Спомен-музеја “21. октобар” сачуване су 42 поруке стрељаних, исписиване на комадима папира, полеђини фотографија или докумената које су ухапшени имали при руци. Поруке стрељаних подсјећају на оно најважније: 21. октобра 1941. побијени су људи. Из сваке поруке провијавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави.

Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: “Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.”

Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: “Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.”

Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: “Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.”

Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: “Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.”

Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: “Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмеза. Паја. Тата иди код директора ако вриједи.”

Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом мјесту гдје и он. Стријељани су обојица, истог дана.

“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Посљедња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене” – Радислав Симић

Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вјероватно је НАЈПОТРЕСНИЈА од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: “Лебац сутра немојте послати”, подсјећа Време у свом тексту.

У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: “лебац” као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хљеба и ништа не баца, јер за бацање нема.

Захваљујући раду историчара Спомен-музеја “21. октобар”, подаци о стрељанима у Шумарицама доступни су јавности. Грађа којом музеј располаже и која се и даље прикупља, мења и допуњава, довољна је да осигура да име ниједног од стрељаних у Шумарицама не падне у заборав.

ОВО што ћете сада прочитати само су нека од свједочења чланова породице стрељаних.

Драгиша Николић (1923–1941)

“Мој пок. син Драгиша био је ђак 8. разр. Гимназије. 20. октобра 1941. год. био је у школи. Када су Нијемци вршили рацију они су покупили и сву дјецу-ђаке из гимназије, отјерали у 3. арт-пук – код топовских шупа гдје су сутра дан 21-X-1941 год. сви стрељани.

У моменту стрељања мој пок син је имао само одијело, ципеле и ђачку капу. Од новца није имао ништа а исто тако није имао ни сат. Враћена ми је легитимација од општ. власти. Мог пок. сина стрељала је њемачка казнена експедиција. Ближе податке о члановима исте не знам. Сахрањен је код Старе колоније.”

Лепосава Николић, Крагујевац, 2. јануар 1945.

Лазар Пантелић (1893–1941)

“Мој пок муж Лазар М. Пантелић уведен је из гимн. скупа са ђацима дана 20-X-1941 г. од стр. Нијемаца и затворен у бараке за стрељање. Уза се је имао 8000 дин., сат лонжин, златну бурму и прстен. Када је извршено стрељање било је на листи стрељаних објављено име мога мужа. Преко општине сам добила његову личну карту. Његову крваву легитимацију жељезничку ми је донио његов ђак Милосав Гавриловић из Крагујевца, станује задња кућа на Милановачком друму а који је сахрањивао. Мој муж је сахрањен на Зекавичиној ливади. Када је стрељан мој муж Лазар Пантелић директор гимн. рођен у Шапцу вкере православне од оца Милутина и мајке Лепаве отац петоро дјеце: издржавао је мене и Сретена старог 16 год. Александра 15, Даница 14 год, Добрила 13 год и Олга 11 год. Захтевам да се злочинац казни и призна штету.”