Савременик ових догађаја, талентован писац и преводилац, старац Исаија је на крају једног рукописа који је превео са грчког језика оставио дужи запис  о Маричкој бици.

Преносимо вам га у цјелости!

“Заврших ту (књигу) у најгоре од свих злих времена, када се разгњеви Бог на западен хришћане и када подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике и брата свога Вукашина краља, и друге велможе многе, негдје око 60 хиљада одабраних војника…

Ти пођоше у Македонију на изгнање Турака, не схватајући да се гњеву божјем нико не може супроставити. Те не изгнаше, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умријеше а, други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бјекства и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше, ни очи видјеше.

А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Турци и полетоше по свој земљи, као птица по ваздуху и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби ове допштењем божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадни призор би да се види.

Оста земља од свих добра пуста: и људи и стоке и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избави, ни да спасава, но сви се испунише страхом турским и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише. И у то времемеђу српским господом, седми по реду, мислим, крај прими. И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И вјерујте ми, не ја, који сам неважан по свему, него и најмудрији међу Јелинима Ливаније, не би могао описати невоље које снађоше хрошћане зашадних страна”, подсјећа портал Опанак.