Српски књижевник и нобеловац Иво Андрић рођен је на данашњи дан 1892. године.

Иво Андрић

Андрић је у Вишеграду завршио основну школу, а у Сарајеву Велику гимназију, најстарију средњу школу у БиХ.

У октобру 1912. године започиње студије у Загребу, одакле прелази у Беч, гдје слуша предавања из историје, филозофије и књижевности.

Због слабих плућа и честих здравствених проблема, писац ускоро напушта престоницу Аустрије и наставља студије у Кракову.

Андрић је као гимназијалац био припадник покрета “Млада Босна” и борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.

Затечен Првим свјетским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, гдје га полиција хапси и одводи у тамницу, и то прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, одакле прелази у Зеницу.

Писац је студије завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу “О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”, а двије године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је до 1939. године.

Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као пјесник објавивши први књижевни рад, пјесму “У сумрак”, 1911. године у “Босанској вили”.

Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. године слиједи дјело “Екс Понто”.

Послије Првог свјетског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у дипломатију у Ватикан, Трст, Букурешт и Грац.

Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, затим Краљевине Југославије те у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.

Тада објављује и збирку пјесама у прози “Немири” и приповијетке “Ћоркан и Швабица”, “Мустафа Маџар”, “Љубав у касаби”, “Мост на Жепи”, те “Јелена, жена које нема”.

Уочи Другог свјетског рата, 1939. године, због неслагања са политиком власти у Београду, Андрић напушта амбасадорско мјесто у Берлину, враћа се у Београд и посвећује писању.

Књижевну величину и признатост у свијету Андрићу је донио прозни опус – романи “Травничка хроника”, “На Дрини ћуприја” и “Госпођица”, настали 1945. године, као и “Проклета авлија” из 1954. године.

За роман “На Дрини ћуприја” писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Иво Андрић је први и до сада једини писац са ових простора који је одликован овим највишим књижевним признањем.

Иво Андрић умро је на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975, у 82. години.

Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.