Овако је Владика Николај говорио на општу тему живота, у својој књизи О Богу и о људима:

– Није овај живот за правдање себе него за обличење себе.

– Сматрај сваки дан као један цијели отпочет и завршен живот. Одживи га као цјелину, а не као дио. Нек се сваки твој дан одрони од тебе као цијели један човјек с којим ћеш жељети да се опет састанеш као с пријатељем и да га без стида покажеш васиони.

– Од свих блага на земљи људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота.

– Живот је овај духовно војевање: побједити, или поражен бити.

– Живот је овај двобој између човјека и свега противбожанског.

– Ко провиђа конац свог живота, тај не мисли о благу земаљском.

– Има у животу тренутака одлучних, од којих човјеку зависи вјечни живот или вјечна смрт. Ми не знамо када је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспио – због чега морамо тражити непрестано.

– Сијено што га коњ ноћас једе једено је већ небројено пута и небројено пута је јело.

– Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свог живота, не доноси никакве користи.

– Што више сласти, то мање слатко; што више горчине то мање горко.

Владика Николај Велимировић (1881-1956) је био један од највећих духовника у историји Србије, епископ Српске православне цркве и хришћански теолог.

Школовао се у Швајцарској и Енглеској гдје је и докторирао. Због његовог великог угледа и утицаја Нијемци су га по окупацији Србије ухапсили и на крају интернирали у конц – логор Дахау, гдје је боравио три мјесеца. По окончању фашистичке окупације и успостављању нове комунистичке власти у нашој земљи, Николај Велимировић је избјегао из земље.

Након рата је отишао у САД гдје је и умро. У Југославији је након рата Николај Велимировић сматран сарадником фашиста и издајником. Држављанство му је одузето, а име стављено на незваничну листу аутора чија се дјела нису могла објављивати у земљи. У Америци је наставио црквени и политички рад, као и списатељску дјелатност на српском и на енглеском језику. Из Америке је слао материјалну помоћ српским православним манастирима у Југославији. Те 2003. године Српска православна црква га је канонизовала за свеца и од тада га слави као светог Николаја Жичког.