Кађење тамјаном назива се бијели дим, и служи уклањању сила које нису пожељне у једном хришћанском дому.

Кађење је хришћански ритуални обичај чишћења просторија од духова и свега што је нечисто и нечастиво, као и негативне енергије која може да се накупи у простору из различитих разлога.

Још од давнина, за кађење се користе тамјан и брикет, а раније је то била смирна. Смирну је за кађење користио сам Исус Христ, а према предању, добио ју је у пећини по рођењу, заједно са златницима.

Кађење тамјаном назива се бијели дим, и служи уклањању сила које нису пожељне у једном хришћанском дому. Име бијели дим настало је као супротност црном диму, у који спадају паљење различитих ствари у магијске сврхе, као и дим цигарета.

Православни хришћани вјерују да кађење тјера све негативно, па је присутно при сваком црквеном обреду, попут литургија, јутарњих и вечерњих молитви, као и током обављања свих светих тајни, од крштења и вијенчања до јелеосвећења (молитве и помазивање болесних освећеним уљем).

Према вјеровањима многих учења, не само црквених, тамјан доноси добро здравље свим укућанима, па се кађење дома препоручује и из овог разлога. Прихватање кађења и тамјана од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа, већ увођење нечега што има основа у Светом Писму.

Како у књизи пророка Малахије пише да ће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кандило. Под „чистом жртвом“ још најранији хришћански писци, попут Светог мученика Јустина разумјели су свето причешће, а под кађењем употребу тамјана. Према овом мјесту Старог Завјета, сасвим је било блиско хришћанима да при причешћу употребљавају тамјан.

У Новом Завјету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8, 3 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити као дар у хришћански храм.

Када кађење обавља свештеник, у цркви или дому својих парохијана, он кади иконе и друге црквене реликвије, као и присутне особе, док укућане који стицајем околности нису ту спомиње у молитви. Кађењем људи примају се њихове молитве Господу и даје им се освећење.