Године сурове Другог свјетског рата, а ужички учитељ и новинар Миодраг Верговић (1893–1967), резервни пјешадијски мајор, допао је с другим југословенским официрима заробљеничких логора у Немачкој. Пребацују их из једног у други, муче глађу, ломе психички у баракама ограђеним високом жицом. Измучени дугим изгладњавањем постају кост и кожа.

учитељ и новинар Миодраг Верговић (1893–1967)

„Лагер притиште још већа биједа. Посни чорбуљак и осмина хљеба били су увод у нацистичко изгладњивање. Дани кренуше још бодљикавијим стазама нацистичке тортуре. Никуд даље из жице… Почело је сређивање заробљеничких картона. Попис се обављао по баракама, фотографисани су сви официри с нумерама прислоњеним на грудима. Затим се мјерила тежина. Резултати су били поражавајући, већина официра имала је од 40 до 50 килограма. Живи костури”, писао је Верговић у својим послијератним сјећањима, која су недавно преточена у књигу „Los… Los… Weg!”, названу по команди којом су гоњени заробљеници. Њен издавач је Удружење „Колектив Ужице”, чији оснивач Зоран Жеравчић каже за наш лист да је ово једна од малобројних књига објављених код нас посљедњих деценија о југословенским официрима заробљеним у њемачким логорима.

Миодраг Верговић се родио у Ваљеву, школовао у Ужицу, Косјерићу и Алексинцу, а био је учитељ у Прибоју. У Великом рату је 1915. рањен и заробљен, а 1918. је побјегао из бугарског заточеништва и вратио се у ослобођену отаџбину. Послије Првог свјетског рата у Ужицу је био власник и уредник сатиричног листа „Ера”, учитељ и дописник „Политике”.

У Априлском рату мобилисан је у Сарајеву и заробљен од Нијемаца. Заточеници су најприје пјешке гоњени из Београда ка Панчеву: „Уморна дуга колона смркнутих официрских шапки вуче се нијемо и споро. Los…Los…Weg, weg – са стране се цијепају крештави повици надмених нацистичких спроводника с напереним машинкама. У душама језа. Разоружан си. Нико си и ништа. Не знаш ни куда идеш, ни зашто си крив, кад ти нису дали могућност ниједан једини хитац да опалиш…”

Највећи дио четворогодишњег заробљеништва Верговић је провео у два офлага, у Нирнбергу и Хамелбургу. Нирнбершки логор је описао овако: „Нови офлаг опасан је стражарским кулама и густом жичаном мрежом. У том нацистичком паклу, на исувише малом простору који у мирнодопским приликама не би био довољан за два сеоска домаћинства, смјештено је око 7.000 југословенских официра. Нацистички режим овдје је пооштрен. Већ данима једемо само шаргарепу кувану на води и незнатној количини маргарина. Око кухиње на отвореној ледини леже читаве гомиле шаргарепе. Иако је строго забрањено узимати је, заробљеници је ипак у пролазу краду и, по цијену да се на њих изручи рафал митраљеза с кула, трпају у џепове, завлаче се у бараке и онако пријесну халапљиво једу.”

Временом за заробљенике су, заједно с писмима и пакетима од куће, стигли и нешто подношљивији дани. Није више било навале на казане с куваном репом, из појединих барака се чак повремено „оглашавао” мирис пасуља са сланином, а омогућена су и културна дешавања у логору.

„На лагерској црној берзи појави се већа количина дувана с доминантном „дравом“. Испод шињела провирују комадићи кекса и чоколаде за продају”, забиљежио је Верговић.

Промјена ратне ситуације се с лица њемачких официра и војника често боље читала него између редова њихове дириговане штампе. Изгубљена битка за Москву и улазак Америке у рат избрисао им је охоле осмијехе. Савезници од 1943. бомбардују Нирнберг, из којег је око 10.000 заробљеника пресељено у офлаг у Хамелбургу, којег у марту 1945. освајају амерички тенкови. Нијемци бјеже, али по одласку Американаца поново запосиједају офлаг. Срећом, поново наилазе амерички тенкови, и Нијемци се дају у коначни бијег, а Верговић пише: „Заробљеници су скакали на тенкове, грлили и љубили ослободиоце. Права радост услиједи кад преко заробљеника полетише пакетићи са храном. Из следовања смјештених у тенковима амерички борци су избацивали у масу чоколаде, бомбоне, кекс, гуме за жвакање, конзерве, цигарете… Ускоро крену и пјесма, хорска, складна, пуна среће и усхићења. Пјесма новом животу…”

Извор: Политика