„Ко крсно име слави, оном и помаже” је српска народна пјесма коју је Вук Караџић записао први пут у дјелу „Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845”.

Пјесма говори о тамновању Војводе Тодора у тамници Петра Мркоњића, а сутрадан му је крсна слава, свети Георгије. Војвода Тодор измоли од тамничара и Петра да оде у варош и купи све што треба да прослави славу. Након тога се враћа у тамницу по договору. Касније те ноћи, њега и остале затворенике задесило је чудо које може да очекује само онај ко славу поштује и слави.

Овим се у пјесми жели дати до знања да поштовање славе доноси срећу и помоћ од Бога.

Назив пјесме „Ко крсно име слави, оном и помаже” остао је да живи у српском народу и као изрека у коју се вјерује са великим разлогом, подсјећа Опанак.

Ко крсно име слави оном и помаже

“Што протужи рано у недељу,

У недељу прије јарког сунца,

У соколу граду бијеломе

У тамници Петра Мркоњића?

Огласује, да је соко сиви,

По истини војвода Тодоре.

Ако тужи, за невољу му је:

Сутра му је крсно име свето,

Крсно име, свети Ђеорђије,

А нема га чиме прославити,

Пак братими капиџију млада:

“Богом брате, капиџија млади!

“Отвори ми на тамници врата,

“Да ја идем Петру Мркоњићу,

“Да се молим Пери господару,

“Да ме пусти на Бога на јемца,

“Да отидем на вашу чаршију,

“На чаршију тамо међ’ трговце,

“Да попросим и леба и вина,

“Да нараним сужње по тамници

“Ради Бога и крсног имена.”

Капиџија за Бога примио,

Па он пусти војводу Тодора,

Пусти њега Петру Мркоњићу,

Пусти г’ Петар на Бога на јемца,

Оде Тодор тамо на чаршију,

На чаршију тамо међ’ трговце;

У Тодора нигди ништа нема,

Разма једни ножи позлаћени,

Сребрни су, пак су позлаћени;

Он изнесе ноже међ’ трговце,

Трговци му цијенили ноже:

Та један му два дуката даје,

А други му три дуката даје,

Трећи смисли и Бога и душу,

Те му даде четири дуката.

Дукат узе леба бијелога,

Други дукат вина и ракије,

Трећи дукат сваке ђаконије

И убаве оне јасне свеће,

А четврти дукат оставио,

Да дарује сужње по тамници

Ради Бога и крсног имена.

Па је Тодор ужегао свећу,

Па отиде доле у тамницу,

Те ставио сужњем вечерати,

Вечерају, пију вино ладно,

Сетише се лепе славе Божје,

Уста Тодор, у славу напија:

“О убава лепа славо Божја!

“Свети Ђорђе, крсно име моје!

“Опрости ме тамнице проклете!”

Теке Тодор у славу напија,

У то доба јунак пред тамницу!

Пак дозива војводу Тодора:

“Чујеш брате, војвода Тодоре!

“Оди к мене, брате, пред тамницу,

“Да ти кажем до две до три речи

А беседи војвода Тодоре:

“Опрости ми, незнана делијо,

“Ја би каил пред тамницу доћи,

“Ал’ је пуста синоћ затворена.

“И кључеви двору однешени.” –

“Оди к мене, војвода Тодоре!

“На тамници отворена врата,

“Отворена врата деветора

“И десето брава Дубровничка.”

Тад’ изиђе војвода Тодоре,

Пред тамницом чудан добар јунак

На витезу коњу зеленоме,

И на њему чисти зелен скерлет,

На глави му красан самур:калпак,

За калпаком ноја птића крило,

Те сен чини коњу и јунаку,

Да му лице не смагне од сунца;

Пак Тодору јунак проговара:

“Чујеш брате, војвода Тодоре!

“Ти се дижи ноћас из тамнице,

“Пак не иди покрај мора сиња,

“Јер су честе у Латина страже,

“Пак се бојим, да те не увате,

“Већ ти иди преко горе чарне,

“Докле дођеш двору господскоме

Осврте се војвода Тодоре,

Да јунаку даде чашу вина,

Ал’ нестаде коња и јунака!

Оде Тодор доле у тамницу,

Те казује међу сужњевима.

Кад видеше тридесет сужања

На тамници отворена врата,

Оставише и лебац и вино,

Отидоше свак’ на своју страну

Оде Тодор преко горе чарне.

Каде дође двору господскоме,

Али љуба крсно име служи,

Сазвала је госте и званице,

И кумове и све пријатеље,

Па госпођа крсно име служи,

И госпођа у славу напија:

“Помоз’ Боже и свети Ђорђије,

“Крсно име господара мога!

“Опрости га тамнице проклете!

“Донеси га двору господскоме!”

У то доба Тодор у дворове,

Од госпође чашу приватио,

Те напио у славу Божију,

Послужио крсно име своје,

А у своме двору бијеломе,

Почастио госте и званице

И кумове и све пријатеље.”