На Видовдан 1389. српске снаге предвођене кнезом Лазарем сукобиле су се са турском војском коју је водио султан Мурат. Српски јунак Милош Обилић је успио да убије Мурата, а за вријеме битке је страдао и кнез Лазар. И тако је настао мит о Косовском боју, најславњој побједи у историји Срба, народа који и те како зна шта је рат.

И док и данас постоје недоумице о исходу битке, па и о томе ко је заправо био Милош Обилић и како је успио да убије Мурата, један човјек је вијековима важио за “српског Јуду”, а његово име је постало синоним за страшну и неопростиву издају – Вук Бранковић.

Ипак, шта ако је овај српски великан неправедно оптужен, а иза издаје на Косову стоји неко други?!

Неуморни бранитељ српства

– Дуго је традиција означавала Вука Бранковића као издајника у Косовском боју.

Ипак, Раде Михаљчић, наш чувени историчар и академик каже да “са хришћанско-турских односа и порука косовског предања Лазарево дијело су прије и више изневјерили његови насљедници него Вук Бранковић” који је након Косовског боја до своје смрти више времена Турцима пружао отпор него што им је био вазал – почиње причу Александар Тешић, књижевник и аутор трилогије о Милошу Обилићу у коме се као споредни лик појављује један потпуно другачји Вук Бранковић.

О издаји Вука Бранковића не говоре непосредни историјски извори, а о њој први пут пише Мавро Орбини пуна два и по вијека послије Косовског боја!

– Раде Михаљчић даље каже да „управо развој косовске легенде свједочи да је издаја неосновано приписана овом обласном господару. У предању се дуго лутало док се љага издаје није усредсредила на личност Вука Бранковића – објашњава Тешић.

Па ипак, о издаји на Косову се причало. Тако је Константин Михаиловић из Островице записао да су се уз Лазара неки вјерно и јуначки борили, а други “гледали кроз прсте”.

Иако о Косовској бици има премало поузданих историјских извора, оволико се зна – она се одиграла у области која је била под управом Вука Бранковића и он је у њој командовао десним крилом српске војске.

Послије битке, насљедници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области. Како у томе није успио, крајем 1392. године и сам је постао вазал, али је и тако стално покушавао да настави борбу. Због тога је 1396. године одведен у турско заробљеништво, гдје је и умро 1397. године.

Да ли је уопште било издаје на Косову?!

Како је онда дошло до тога да се човјек који је једини пружао отпор Турцима послије Косовског боја прогласи издајником?!

– Историчар Љубомир Ковачевић је још у 19. вијеку скренуо пажњу на могућа преклапања имена у писању непознатог Дукиног преводиоца који, у посљедњој четвртини 15. вијека, помиње како се прочуо глас да је Лазарев војвода Драгосав Пробишчић издао и окренуо оружје против својих, и да су тада збуњени Босанци војводе Влатка Влађевића исхитрено напустили бојиште – објашњава Тешић, али и додаје да је ово једино помињање Влатка Влађевића на историјској сцени.

Ипак, постојао је још један оновремени великаш сличног имена! Наиме, за вријеме Косовског боја босански војвода Влатко Вуковић командовао је лијевим крилом српских снага. Након почетних успјеха, он се са својом војском повукао са Косова и вратио у Босну шаљући страним силама вијест о великој хришћанској побједи.

– У историји Мавра Орбина се помиње бјекство босанског војводе Влатка Вуковића, а слично налазимо и код Михаила Динића у делу “Дукин преводилац о Боју на Косову“, када каже да “мада преводилац не говори о Влатку Вуковићу већ о Влатку Влађевићу помишљало се да је у замјени имена Вук и презимена Вуковић заметак везивања косовске издаје за Вука Бранковића – закључује Александар Тешић, наводи Историјски забавник.

И Соња Петровић у раду “Фолклорна предања и казивања у изворима и дискурсу на примјерима традиције о проклетсту рода” из 2008. године, каже да је на основу сличности имена и преношења пубикација, Љубомир Ковачевић навео могућност замјене или фузије имена Вука Бранковића: војвода Влатко Вуковић, Вук Лазаревић.

Тако је “најозбиљнији помагач Лазарев на Косову постао издајник у народној традицији и песми“. Да је Љубомир Ковачевић солидно поставио трајекторије традиције, доказује и чињеница да оне чврсто стоје више од сто дваесет година пошто је објављена његова студија.