Због своје историје и богатог културно – историјског насљеђа, Пећка Патријаршија спада у ред најзначајнијих споменика у Србији.

Манастир Пећка Патријаршија подигнута је уз ријеку Бистрицу крај Пећи. Чине је четири цркве са великом припратом. У њој су вековима столовали српски архиепископи и патријарси. Били су окружени ученим и умјетнички надареним монаштвом, које није штедјело ни знања ни труда да светињу достојно украси сједиште поглавара Српске цркве.

Најстарија црква задужбина је архиепископа Арсенија И, из прве половине 13. вијека. Посвећена је Светим Апостолима. Око 1320. године уз њену сјеверну страну, архиепископ Никодим је саградио нову цркву и посветио је Светом Димитрију. Десетак година касније, архиепископ Данило други, са јужне стране цркве Светих Апостола подиже трећу цркву и посвећује је Богородици Одигитрији. Уз њен јужни зид гради и цркву Светог Николе. Данило други ће подићи и припрату која ће објединити све три богомоље.

Фасада цркве Светих Апостола била је омалтерисана и имала је тамно црвену боју, као што је случај и са манастиром Жича. Богата манастирска ризница страдала је у више наврата од Турака и других пљачкаша. Дио сачуваних црквено-умјетничких драгоцјености свједочи о њеној изузетној прошлости.

Средином 13. вијека, из Жиче је у цркву Светих Апостола премјештено сједиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије.

Послије пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија другог (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха.

Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај.

За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне дјелатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647). Пећка патријаршија је страдала за вријеме аустро-турског рата крајем 17. вијека, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније трећи Чарнојевић, а 1776. Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.

По завршетку Првог свјетског рата у Пећкој Патријаршији је након уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије 1924. године. Од тада се сви српски патријарси уводе у трон у Пећкој Патријаршији, подсјећа Историсјки забавник.

Пећка Патријаршија је 1981. године била на мети албанких терориста, након чега се приступило њеној рестаурацији. Током бомбардовања Србије 1999. године, манастир је успио да издржи удар који је уздрмао његове темеље. Данас у манастиру Пећка Патријаршија бораве 24 монахиње.