ПРИЈЕ тачно 80 година, 309 мјештана Криве Реке код Бруса убијено је у масакру који је историја упамтила под кодним именом операција „Копаоник“.

Од 12. октобра, када је почело сумануто убијање, припадници СС дивизије „Принц Еуген“, са око 1.500 подунавских Нијемаца, око 1.000 припадника бугарског 36. пешадијског пука и 300 бјелогардејаца пекли су, палили, сакатили и стрељали људе гдје год би их угледали.

Тијела су налажена на пољима, у кућама, испод дрвећа. Највише, у Цркви Светог Петра и Павла, коју су злочинци минирали и подигли у ваздух, у тренутку када је у богомољи било више од 70 душа. Познати бруски новинар и писац Горан Минић деценијама је истраживао овај догађај. Брижљиво је пописао имена свих жртава и разговарао са око 50 мјештана, академика, колега, потомака настрадалих.

– То су били страшни губици за мало село, процењује се да је то процентуално, у односу на живаљ, највеће страдање у Другом свјетском рату – напомиње публициста Минић.

– „Казивања о Кривој Реци копаоничкој“ је збирка прича на којом сам годинама радио, сматрајући да жртве не смију да падну у заборав, то је најмање што им дугујемо.

Ратомира Николића је са шест мјесеци заштитило тијело мртве мајке. Нашли су га послије два дана. Тијана Новчић је својевремено свједочила за „Новости“. У масакру су јој убили мајку Љубицу и три тетке.

– Оне су стрељане, пале су преко мене као покошене, а ја сам остала ту да лежим, све док ме бака није нашла – посвједочила је Тијана Новчић.

– Иста судбина задесила је и мог супруга Властимира, који је био беба у колијевци када су кућу запалили злочинци. Отац му није преживио.

Многа дјеца нису преживјела. Више од 100 млађе од 18 година настрадало је у незамисливој трагедији. Најмлађа жртва била је беба Вера (Трифуновић). Поживјела је тек мјесец дана.

Најстарији убијени Јаблан Мишковић имао је равно 80 година. Њихове судбине описане су и у документарном остварењу „Плач празне колијевке“, режисера Горана Ерчевића. За сусрет са историјом Криве Реке, која је страдала, уз немушто „објашњење“ да мора испаштати због боравка Драгутина Кесеровића са војском у том селу, нико од људи који су радили на филму није био спреман.

– Рад на материјалу који сведочи да је недалеко од Бруса крв текла у потоцима, изискивао је надљудске напоре – присјећа се, за „Новости“, режисер Горан Ерчевић.

– Ниједан заселак није остао поштеђен. „Почишћени“ су Јанковићи, Никитићи, Новчићи, Лазаревићи, Ђурићи…

Сценариста потресног документарца новинар Слободан Ценц каже да су жртве Криве Реке биле најбројније у злочину, који није поштедио ни околна села и засеоке. Свака кућа, испричао је Ценц за „Новости“, изгубила је од петоро до 20 чланова.

– Преживјели су они који су се нашли у неком послу у пољу или у берби грожђа – каже саговорник „Новости“.

ПАКАО СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

ПРВИ извјештај са мјеста злочина и попис жртава урадио је судија Радован Марковић 14. октобра 1942. године, а о масакру је 20. октобра кроз тај извјештај обавјештена и Влада на чијем је челу био Милан Недић. Неименоване жртве су добиле имена и коригован је њихов број током истраживања историчара Будимке Ковбаско, уз свједочења преживјелих и упућених. На историјској реконструкцији радио је научник Милован Матић. Сви они, заједно са новинарима и публицистима помогли су да се жртве не забораве.

ДОБИЛИ ОРДЕЊЕ ЗА ПОКОЉ

ЗА „успех“ операције „Копаоник“ Хајнрих Химлер унаприједио је директно одговорног за покољ у Кривој Реци СС команданта Рихарда Казерера. Он и његов претпостављени Аугуст Шмитхубер, командант пука „Принц Еуген“, након рата су осуђени и стрељани због ратних злочина.