Александар Лексо Саичић је био васојевићки јунак, капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умjећу руковања сабљом и по двобоју са јапанским ратником, из кога је изашао као побjедник.

Капетан црногорске војске Александар Лексо Саичић

Многима звучи невероварно али учествовао је у Руско-јапанском рату. Ту је црногорски одред предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку, који је био страх и трепет широм свijета.

⁣

Прича иде овако, руске трупе сместиле су се на истоку Манџурије, једној од најплоднијих кинеских регија, наспрам јапанских снага. Из табора земље излазећег сунца појавио се коњаник са белом заставом, један од чувених самураја, који је изазвао руске официре на двобој мачевима. Овај стари обичај, да битку одлуче изабрани јунаци двijе зараћене стране, познат је још од античких времена. Дуго је владала тишина с обзиром да је јапански “самурај” био скоро извесна смрт за свакога ко се буде пријавио на овај херојски подухват с обзиром на број дотадашњих супарника које је одвео у смрт.

Највише храбрости је скупио један високи, мршави мушкарац – поручник Александар Лексо Сајичић, 32-годишњи официр црногорске добровољачке дивизије из племена Васојевића. Управо он је иступио као изабраник руске стране. Захтjевао је да управо он буде тај који ће се суочити са застрашујућим противником. Био је познат по изразитом јунаштву, познавању борилачких вештина и као изузетно надарен јахач.⁣

Извори кажу да је “заурлао као лав” и пустио коња у галоп, у сусрет “самурају” који је извукао озлоглашену катану. Метал је зазвечао испраћен болним криком. Коњаници су се удаљили један од другог, а онда се одједном самурај срушио са коња на земљу. Сајичић је одјахао до првих редова јапанске војске, достојанствено се поклонио и вратио својој војсци. Због ове побjеде одликован је руским ордењем.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао “самураја” данас се чува у Војном музеју у Москви. ⁣⁣

Носио је слijедеће ордење: Орден Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима, Светог Владимира III реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима, руску Рањеничку медаљу, Орден италијанске круне IV реда, а од црногорских одликовања Орден Данила Првог IV степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. године владавине краља Николе.⁣

Умро је од посqедица скока са другог спрата краљевог двора током пожара у тридесет осмој години. Сахрањен је уз велике војне почасти.⁣

Извор: Фејсбук страница Принцип