Коријени стратегије Лондона према Београду сежу у далеку прошлост. Тврдили да су Срби “главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана”.

СРИЈЕДА, 20. фебруар 2019. На првој страни “Новости” наслов “Лондон против укидања приштинских такса?”.

“Велика Британија је на недавном састанку земаља Квинте спречила усвајање оштрог закључка о укидању такса Приштине на робу из централне Србије.”

Четвртак, 14. фебруар 2019. Амбасадорка Велике Британије Карен Пирс, на протеклој сједници Савјета безбједности УН, изнијела је тумачење Резолуције 1244, према којем ако нешто није изричито забрањено, онда је дозвољено, па тако и формирање војске Косова.

Петак, 8. фебруар 2019. Велика Британија поновила захтјев да се Косово заувијек скине са дневног реда Савета безбједности Уједињених нација.

Сриједа, август 2018. Први пут послије 18 година не разматра се извјештај генералног секретара УН о ситуацији на Косову и раду Унмика. Велика Британија која предсједава раду овог тијела, ово питање није ставила на дневни ред.

Новембар, 2017. Послије одлуке Суринама да повуче одлуку о признавању Косова, Велика Британија повлачи крајње непримјерен и неуобичајен дипломатски потез: улаже протест Суринаму. Хашим Тачи хвали Велику Британију: “Независност Косова носи и велики печат Лондона.”

Среда, 8. јул 2015. Велика Британија подноси Савјету безбједности УН приједлог Резолуције о Сребреници, која је покушај да се Србија и Република Српска прогласе једине одговорне за злочине у БиХ и да се читав наш народ жигоше као геноцидан.

Прелиставање хронике минулих времена, могло би да нас врати и вијек и по уназад и доведе до праидеје за “Сребреничку резолуцију”, када је далеке 1876. године, у времену српско-турског рата, Бенџамин Дизраели, предсједник британске владе, оптужио Србију да води “мрзак и злочиначки рат против свих принципа јавног морала и части”. Српску национално-ослободилачку борбу назвао је “српском завјером потпомогнутом и руским новцем и руским војницима”. Радовао се сваком српском поразу, а у јесен 1877. предлагао је Аустријанцима да је окупирају.

Кнез Павле

СРБОФОБИЈА, која провејава безмало два вијека у главама стратега у Лондону, јављала из само једног разлога – страха да су Срби “главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана”. Због тога је од избијања Првог српског устанка главни правац британске спољне политике био очување територијалне цјеловитости Турске.

Заслугом Велике Британије, на Берлинском конгресу, онемогућено је проширење Србије ка југу, а Босна и Херцеговина је, практично, поклоњена Аустрији. Чланови британске делегације, лордови Расел и Солзбери, у Берлину су се према Србији понашали као да су у отвореном рату са њом.

Начела ове политике Енглези су у највећој мјери задржали и на почетку 20. вијека. Послије мајског преврата 1903. године и убиства краља Александра Обреновића, Лондон прекида дипломатске односе са Београдом. Бојкот траје три године: Никола Пашић вјештом дипломатском игром, обећањем да ће британске фирме градити железничку пругу од Београда до Јадрана, одобровољава охолу господу са обале Темзе.

У међувремену, и у Лондону је постепено сазревало увјерење да њихов главни непријатељ није Русија, већ Њемачка, и њена агресивна спољна, империјална политика на Балкану. Тако мијењају политику према српском народу и његовој држави. Анексија БиХ и балкански ратови доприњели су позитивнијем третирању Србије и Срба у британском политичком животу и јавности. Ипак, њена туркофилска политика трајаће све до уласка Турске, у Првом свјетском рату, на страну централних сила, у јесен 1914. године.

Бенџамин Дизраели

ЗНАЧАЈ српске војске у сламању отпора централних сила била је једини разлог зашто су Енглези, повремено, бивали “широке руке” и нудили Србији разна територијална проширења према западу Балкана. Али, то се дешавало само док је рат трајао и док коначан исход није био извјестан. Крај Првог свјетског рата донио је промјену граница, али не и промјену односа свјетске политике према српском питању, који је, као што видимо, остао до данас.

Када је протутњао рат, новој творевини на Балкану, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, испостављен је “дебели” рачун за сву помоћ коју је добијала српска војска. Све у свему Велика Британија је захтјевала да јој се плати 20 милиона фунти стерлинга… У ову суму није била урачуната камата од пет одсто годишње, која је већ 1. јануара 1921. године достигла цифру од милион фунти.

Британска потраживања углавном су се односила на војну опрему и други ратни материјал, који је преко Француске испоручиван српској војсци. У Београду су били шокирани овим захтјевом. Дошло је до великих и мучних расправа. Влада Краљевине “троименог” народа упорно је доказивала да би сума на коју је рефлектовала Велика Вританија морала да буде смањена бар за шест милиона фунти!

Колико су лихвари са Темзе били безочни и алави види се из рачуна од 187.350 фунти који је достављен за транспорт српских добровољаца из Сибира до Солуна!

Велика Британија је по сваку цијену хтјела да дође до овог новца. Није презала ни од уцјена и претњи. Тако је, за извјесно време, зауставила испоруке Југославији, у роби и материјалу из Бугарске, на име ратне штете… Београд је био присиљен да 1927. године прихвати све захтјеве Велике Британије. Потписан је споразум о исплати ратног дуга, уз једну једину олакшицу – да доспјеће посљедње рате буде 1988. године.

НАПЛАТА ратног дуга није била једина преокупација Британије у новоствореној краљевини. На све могуће начине покушавала је да и економски веже Југославију за банкарске институције у Лондону. Оснива читав низ британских предузећа за експлоатацију рудног блага и убрзо, по економском утицају потискује Француску. Стекавши овакву позицију, Британија почиње да се најактивније уплиће и у југословенску унутрашњу политику. Видјело се то нарочито у случају Хрватске. Све што се догађало у Југославији у вези са хрватским питањем било је под будном пажљом Владе Велике Британије. Они ће пласирати изреку – Србин ради, а Хрват мисли…

Преко професора Ситон-Вотсона, који је важио за познаваоца балканских прилика и који је његовао пријатељске односе са хрватским првацима, пласирана је идеја за преуређење државе стварањем седам федеративних јединица – Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Македоније и Црне Горе. И стварање Хрватске бановине 1939. године искључиво је плод овог круга британских политичара и обавјештајаца.

КАДА се упореди идеја о стварању седам федералних јединица и документ који је пред смрт, у Британском државном архиву, пронашао др Мирослав Свирчевић, сарадник Балканолошког института, под називом “Основа за политику према Југославији” од 11. априла 1943. године, онда је много лакше разумјети положај Србије у југословенској држави послије Другог свјетског рата. Затим, може се врло лако уочити њихова невјероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, те српског народа у другим југословенским републикама.

Када је Хитлерова армада закуцала на границе Југославије, Енглези су понудили само савјете и борбени дух. Дугогодишња упозорења кнеза Павла на економску експанзију Њемачке према Југославији, апели за додјелу кредита за куповину наоружања, остајали су без одјека. Лондон ће крајем тридесетих година, “из поштовања према кнезу Павлу, и као знак добре воље”, наручити осамдесет комада ћурака више (и бројком 80, да не би било забуне). У то вријеме, Нијемци од Југославије купују жито и суве шљиве по дупло већој цијени него што је била на свјетском тржишту. У Британији све то мирно посматрају, као што не реагују на Хитлерово ширење по Европи, све до пада Француске.

ЕВРОПА је загазила у Други свјетски рат, у новембру 1939. године, када је у Њемачкој отворено питање позадине атентата на краља Александра у Марсељу. На оптуженичкој клупи се нашла енглеска тајна служба. У брошури од седамдесетак страна чији је наслов “Траговима Сикрет сервиса”. Нијемци су директно оптужили Енглезе да су они организатори убиства. Разлог: неријешени проблеми са Великом Британијом око концесије налазишта олова, цинка и Александров декрет којим се ограничавају енглески профити.

Винстон Черчил

Мотиве за овакав однос Британаца према Србији и Србима можда најбоље илуструје Черчилов савременик, војни историчар Лидл Харт, који је написао: “Черчил је постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.”

ЧЕРЧИЛОВЕ ИЗМИШЉОТИНЕ

И ВИНСТОН Черчил у својим мемоарима није могао да одоли, а да бар мало не “начепи” Србе, подсјећају Новости. Пишући о условима које је Југославија тражила да би приступила Тројном пакту, изрекао је једну ноторну неистину. Он тврди да је предсједник Владе Никола Цветковић ставио потпис на документ у ком је било дозвољено Нијемцима да слободно, без икакве контроле, користе железнички превоз кроз Југославију. Измислио је и податак да је краљ Петар, сутрадан послије пуча, побјегао из двора преко крова и пришао пучистима.