Прве штафете предате су Титу у Загребу, док је наредних година, све до 1956. Тито лично примао посљедње носиоце штафете пред Бијелим двором у Београду, чему је претходио свечани дочек на Тргу Републике.

Године 1957, на Титову иницијативу, овај догађај проглашен је за “Дан младости“. До Титове смрти, 1980. године, штафета се додјељивала лично њему на стадиону „ЈНА“ у Београду.

По правилу, негдје из публике или из средишта манифестације излазили би чувени спортисти и угледни омладинци који су се, трчећи преко стадиона, пењали до свечаних трибина, гдје су били Тито, његова супруга и најближи сарадници, носећи Штафету младости.

У том свечаном тренутку, уз пригодан кратак говор, Тито је преузимао Штафету увијек напомињући да је она претходно ношена рукама омладинаца прелазила хиљаде и хиљаде километара од Триглава до Ђевђелије.

Штафета је била сваке године другачије дизајнирана, а у њој су се налазиле поруке омладине СФРЈ за “вољеног предсједника” из свих тадашњих република. Од тренутка кретања штафете, тадашњи медији су са великом пажњом пратили сваки њен корак на траси ка Београду помно извјетавајући о напредовању носилаца из дана у дан.

Штафета младости 1980. године, која се у сусрет осамдесет и осмом Титовом рођендану, на дан његове смрти 4. маја затекла на путу по Хрватској, прекинула је свој пут и положена је на одар предсједника у Скупштини СФРЈ.

Штафета младости живјела је и послије смрти Јосипа Броза Тита као симбол љубави и оданости његовом дјелу. Са заклетвом Југословена да ће и убудуће бити чврсти и непоколебљиви на Титовом путу, предавали су је испод портрета Јосипа Броза, предјседнику Савеза социјалитичке омладине Југославије.

Ипак, политичка превирања, економски проблеми и растуће тензије између република на крају су учиниле своје. Да носе штафету прво су одбили Словенци. Посљедњи слет на београдском стадиону поводом Дана младости одржан је 1988. године, да би наредне био заувек укинут.