Веома је био буран љубавни живот доживотног предсједника Југославије.

ЈЕДНОМ приликом пјесник Матија Бећковић је рекао да је Јосип Броз остао “велики човјек без дјела”, попут знаменитих оперских пјевача прије проналаска справа које снимају звук.

Тита ће, нешто прије смрти, на Брионима посјетити стари ратни друг, Светозар Вукмановић Темпо, и питао га је:

– Шта је с Југославијом?

– Нема више Југославије! – одговорио је Тито.

– А шта је са Партијом?”

– Нема више ни Партије.

И заиста, у сутон живота, Броз не само да је остао без оног што је створио, већ је остао и без жене и без другова. Био је потпуно усамљен. У свом редовном закључном извештају за 1978. годину британски амбасадор јавља шефовима у Лондон:

– Тито је потпуно сам!

Његова усамљеност је била видљива и на прослави тридесет пете годишњице битке на Неретви. Поред њега, на овој великој свечаности није било никога од његових најближих сабораца. Само актуелни функционери. Коча Поповић је одавно био у његовој немилости. Није било ни Пеке Дапчевића, легендарног команданта Друге пролетерске дивизије, подсјећају Новости.

Усред говора, Тито је гласно упитао:

– Зашто овдје нема Пеке Дапчевића? Смјеста му пошаљите хеликоптер.

То су и урадили, али Пеко је одбио да дође.

Поред њега више није била ни физиотерапеуткиња, извесна Д. Г., око које су се исплетале разне приче и легенде о њеном боравку “у тајном Титовом царству”. Поготово послије Брозовог пута у Совјетски Савез, Сјеверну Кореју и Кину, када се Д. Г. појавила одмах уз Тита и Брежњева, на полагању вијенца на гроб Незнанога јунака, испод зидина Кремља.

ШПИЈУНСКА ПОСЛА

ЈОСИП Копинич је за живота у више наврата тврдио да је Крајачић Јованку средином 1945. године послао у Москву, гдје је девет мјесеци похађала обавјештајну академију “Ф. Е. Ђержински”. “Када се вратила, Стево ју је смјеста поставио за Титову домаћицу”, говорио је Копинич. Наводно је то учинио по налогу совјетских шефова, који су жељели да имају повјерљиву особу у Титовој близини.

Њеном појавом многи су објашњавали и дефинитиван разлаз са Јованком. Тито је, иначе, био човјек јаких страсти у храни и пићу, у љубави и мржњи, у доношењу значајних одлука и у односима у породици, са сарадницима и особљем.

“Тито зна у потпуности да ужива живот”, написао је Добрица Ћосић послије заједничког путовања на “Галебу”, када су 1961. обилазили афричке земље.

– Тај се човјек не одриче ниједног задовољства. Ни у чему није аскета. А у првом реду не у страсти за влашћу – додао је велики писац.

Женио се три пута, а имао је и двије жене са којима је живио у ванбрачној заједници. Први пут се оженио Пелагијом Денисовом Белоусовом, и то у православној цркви, због чега је, наравно, прешао у православље, 1918. године. Пелагија је била лијепа дјевојка, као, уосталом, и све Титове жене.

Херта Хас, Даворјанка Пауновић Зденка, Цана Бабовић.

У једној од својих исповјести Тито ће рећи: “Свака од мојих жена била је у вријеме када сам ју упознао дјевица и наивна овчица. У браку се свака претворила у лавицу, јер сам цијенио и поштовао њихову особност. Када су лавице почеле гристи, морао сам их кротити, што је прилично тешко и доводило је до многих неспоразума”.

Послије разлаза са Пелагијом, која му је родило сина Жарка, никада је није спомињао и са њом није ни тражио контакт. Једино јој је обијезбедио пензију за предратни револуционарни рад. Умрла је априла 1968. године.

У октобру, Тито се оженио двадесетдвогодишњом Њемицом Елзом Јоханом Кениг, која је под псеудонимом Луција Бауер радила у Коминтерни као монтажерка радио-апарата и живјела у чувеном хотелу “Лукс”. Њихов брак је био краткотрајан. Тито по задатку одлази за Париз и Југославију, а с јесени 1937. НКВД је Луцију Бауер оптужио да ради за Гестапо. У децембру те године је била и стрељана.

Тито и Даворјанка 1943. године

У Москви је Тито неко вријеме био и са Цаном Бабовић. Љубав је била кратког вијека, али је са Цаном остао у пријатељским односима до краја њеног живота.

Трећа Титова животна сапутница била је Херта Хас, студенткиња економије из Марибора, рођена 1914. године у Словенској Бистрици. Ова згодна, елегантна и интелигентна жена била је изузетно предана Партији. Говорила је више језика и са лакоћом је и прије и за вријеме рата обављала најкомпликованије партијске задатке. Послије рата настанила се у Београду, гдје се удала и родила двоје дјеце. Према Титу је сачувала суздржан, али достојанствен став, при чему није никада заборавила да је отац њеног прворођеног сина, Александра Мише Броза.

До дефинитивног прекида између Херте и Тита дошло је првих година по избијању рата у Југославији. Поједини истраживачи Титовог живота тврде да је ова веза почела да се клима када се у Загребу, уочи рата, појавила студенткиња француског, Даворјанка Пауновић Зденка. О њој је Тито говорио: “Надимак сам јој дао по студенцу који представља непресушив извор бистре и хладне воде. Обично извире испод каквог камена и човјека усрећује већ поглед на њега. А Зденка је била неисцрпан извор мојих идеја и моје интелектуалне, револуционарне и политичке активности. Била ми је извор инспирација и тјелесног задовољства.”

Даворјанка се са Титом упознала у кући Стеле и Јосипа Копинича Ваздуха, код којих је била на радио-телеграфском курсу како би се оспособила за комуникацију са Москвом.

Када је Броз прешао у Београд, већ су били у блиској вези. Током цијелог рата нису се раздвајали. Иако је била Титова секретарица, нико из његовог окружења је није волио. Тврдили су за њу да је била “живчана паничарка”, да се понашала агресивно и бахато.

Тито и Пелагија са сином Жарком

Маријан Стилиновић, секретар партијске ћелије при Врховном штабу, у својим сјећањима пише да се једног дана одлучио да Титу отворено каже шта он и другови мисле о Зденки.

“Знам, Маријане, стидим се” – одговорио је Тито, “а што да радим, кад без те жене не могу издржати ни минуту”!

О њој је, њен први момак, генерал Јово Капичић и пред смрт говорио: “Имала је такав осмјех, такве очи, које никако не могу заборавити”.

Владимир Дедијер пише да је један Титов пратилац захтијевао њено искључење из партије због непримјереног понашања. Али, Тито је остао непоколебљив: “Ја без ње не могу! Радите што хоћете”!

“Мало-помало”, пише Дедијер, “открила ми се истина: у партизанским јединицама постојале су строге казне за све преступнике на подручју љубави, осим за оне који су те прописе донијели”.

Зденка је умрла 1. маја 1946. године на Голнику код Крања, гдје ју је Тито послао у нади ће се ту излијечити од туберкулозе. Имала је само 27 година када је умрла. Сахранио је у башти Бијелог двора како би остала у његовој близини.

Најдужа Титова сапутница Јованка

По свему судећи, вођа југословенске револуције се брзо опоравио од губитка Даворјанке. И, по свједочењу Јоже Пирјевца, пише покајничко писмо Херти Хас и моли је да му се врати. Добио је кратак одговор:

“Драги мој, Херта Хас пред мушкарцем клечи само једном”!

Хроничари Титовог љубавног живота надаље кажу да се заљубио у Зинку Кунц, свјетски познату оперску пјевачицу. За њу кажу да је била жена блиставе љепоте и краљевског понашања. Свјетска дива није подлегла чарима маршала и своју љубав је поклонила генералу Љубомиру Илићу, прослављеном шпанском борцу.

Утјеху послије одбијања Херте Хас и Зинке Кунц, Тито проналази у домаћици његове резиденције, Јованки Будисављевић.

По свим релевантним документима, другарицу Јованку у Титово окружење довео је Иво Крајачић Стево. По оном принципу – нека природа уради своје. Стево Крајачић ће, иначе, доживотно остати резидент совјетске тајне службе.