На друштвеним мрежама често се води полемика око тога да ли се каже српски или србски, да ли нам је држављанство српско или србско.

„Чувари србства“ позивају се на дјела владике Николаја Велимировића, посебно на његов спис „Србски народ као Теодул“, подсјећају на вријеме када су излазиле Давидовићеве „Новине сербске“ и на називе који су претходили имену САНУ – „Дружтво србске словесности“ и „Србско учено дружтво“. Наводе и преписку између владике Лукијана Мушицког и Вука Караџића, гдје Вук пише: „ … у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски“, а Мушицки одговара: „ … србски, Србкиња мора остати …“

Одговор на питање лежи у реформи и развоју нашег језика, а погледајте како је дошло до тога.

У 19. вијеку, радом Вука Стефановића Караџића (1787-1864), долази до реформе, тада устаљеног, славеносерпског језика, који је био у употреби крајем 18. и почетком 19. вијека. Чувени српски пјесник, који је стварао током 18.вијека, Захарије Орфелин (1726-1785), свој језик, као и многи други виђенији Срби тог времена, свој језик називају славеносербским. У 19. вијеку, се језик називао сербским или србским, док након језичке реформе Вука Стефановића Караџића, језик добија свој данашњи облик-српски, наводи Опанак.

Упркос противљењу бројних учених Срба тог времена, а посебно тадашњег српског владике Лукијана Мушицког (1777-1837), који се залагао за устаљени термин србски, Вук Караџић 1818. године објављује своје капитално дјело „Српски рјечник“ (које бива допуњено 1852. године), а у коме је представио реформисану верзију језика гдје се, између осталог, и сам термин србски промијенио у српски.

Године 1847. Вук Караџић објављује и свој превод „Новога завјета“ који је базиран на реформисаном српском језику, чиме је постављен темељ савременог стандардног српског језика. Та 1847. година се уједно сматра и побједом Вукових начела у вези реформе српског језика.

Посљедње забране које су се односиле на Вукову реформисану верзију српског језика су укинуте 1868. године, од када у српском језику важи у основи фонолошки, а не етимолошки правопис. Према старом-етимолошком, правилно је било србски, Србкиња, србство, а према новом-фонолошком, правилно је српски, Српкиња, српство.

У етимолошком или коријенском правопису, чува се коријен ријечи приликом извођења сродних облика, а писање и изговор нису исти. С друге стране, у фонолошком правопису, ријеч се пише онако како се изговара, али зато подлијеже одговарајућим гласовним промјенама, као што су једначење сугласника по звучности. У овом случају се звучно „Б“ једначи са безвучним „С“ и прелази у свој безвучни пар „П“, што даје једино правилан облик-српски.

Тако је некадашњи термин сербски, еволуирао у србски, који је након Вукове реформе, постао српски.