Процеси који су промијенили друштво изнова морају бити вредновани и оцијењени.

ЗНАЧАЈНА дешавања у историји једног народа, врло често, неопходно је наново процијењивати и оцијењивати. Поготову ако се посљедице тих догађаја осјете тек много, много година касније. Такав је случај и са 27. мартом 1941. и 5. октобром 2000. године. Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцјене готово свих главних токова националне историје.

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, система вриједности), не изненађује што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности. Књиге новинара британског Скај њуза Тима Маршала “Игра сијенки – Петооктобарска смјена власти у Србији” и Милана Ст. Протића, историчара и функционера ДОС, “Изневјерена револуција” дочекало је – ћутање.

У уводу друге књиге “Лица и наличја – изневјерена револуција 2”, Протић дословно пише: “Најзад, непријатно ме је изненадила чињеница да је неколико београдских издавача, супротно својој репутацији слободоумних, избјегло да објави прву књигу ‘Изневјерене револуције’. И поред свих разочарања, нисам очекивао да ће мој рукопис бити до те мјере споран да га је требало заобићи. Порука ових књига је: Србијо, погледај себи у очи и буди искрена”!

Слично је прошло и откриће недавно преминулог Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије свјетло на овај значајан историјски догађај, наводе Новости.

САМО на први поглед, ова два открића за српску јавност немају никакве узајамне везе. Напротив, она потврђују смјелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.

“Срби су поново пронашли своју душу” – узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта, негдје око поднева, када му је посланик Кемпбел јавио да је пуч дефинитивно успио. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године, Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: “Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа”.

Нешто доцније, огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавјештајац, отац Централне обавјештајне агенције (ЦИА), човјек који ће се у јануару 1941. наћи у Београду и упознати кључне пучисте: “Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.”

У повјерљивом писму агента СОЕ (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона упућеном Винстону Черчилу пише: “Откако сам преузео СОЕ у Југославији, потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.”

ТРАГОВИ Демонстрације 27. марта на београдским улицама

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената о томе да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је побједа, уз пуно шампањца и повике “Успјели смо”. Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти мјесечно, неке дневне новине, попут “Правде”, имале су 150.000 динара мјесечно, а неке друге, као “Политика”, узимале су апанажу у натури, односно у олову, без кога је био незамислив штампарски слог.

На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб.

Шифровани телеграм посланика из Београда Кемпбела одаслат у Лондон 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: “На мој захтјев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства). Како је овај официр на челу организације која намјерава да изведе државни удар…, они желе да одбаце пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извјесно значи рат и више воле ту могућност него наставак садашњом линијом…”

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик предсједника владе у Лондону Лидл Харт, који је написао: “Черчил је постао велики само зато што је умио да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је, иначе, црвена нит британске спољне политике.”

ШЕЗДЕСЕТАК година касније историја ће се поновити. Припреме за оно што се догодило 5. октобра трајале су мjесецима. Још крајем 1999. године почели су све учесталији контакти српске опозиције са државницима кључних свјетских сила и оперативцима њихових служби. Суштина свих тих састанака била је иста – Слободан Милошевић мора да оде са власти.

У НАТО бази у Берлину пада договор да се примјени принцип Филипа Македонског, који је говорио да и најутврђенији град може да освоји само са једним магарцем натовареним златом. Српској опозицији је послата порука: Паре наше – посао ваш.

Велике суме новца поново улазе у Србију. Телеграфски речено, то изгледа овако: САД, Британија и Њемачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао већи домет програма радија Б 92… Њемачки Дојче веле помаже опозиционим листовима плаћајући папир и трошкове штампе, наводе Новости.

Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од стотина хиљада људи који су се тог дана слили у Београд није се тек тако пробудио и дошао на идеју да дође да демонстрира у престоници и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано.

ТОРБЕ ПУНЕ ПАРА

БРИТАНСКИ амбасадор који је службовао у једној од држава у окружењу и посредно био укључен у акцију обарања Слободана Милошевића тврди да се врбовање одвијало на три начина: давањем помоћи одређеним медијима, подршком појединим опозиционим политичарима и тражењем инсајдера који желе да сарађују. Један од блиских оперативних сарадника покојног премијера Зорана Ђинђића свједочи да су неколико пута покушавали да уђу у траг количини новца утрошеног у припреми 5. октобра. И успјели су да “дешифрују” трагове за 40 милиона долара.

Оних двадесетак “расуло” се негдје по Београду…

Што се крај миленијума више ближио, расла је дилема – ко послије Милошевића? Ангажована је агенција “Пен Скоун и Берланд”, која је саопштила песимистичке резултате. Кандидат који би могао да побједи Милошевића морао је да има чисту прошлост, да никад није имао везе са режимом и парама из иностранства и да није учествовао у ситним гложењима са опозиционим лидерима. Ови услови искључивали су познате људе из опозиције. Неколико недјеља касније, у Будимпешти, агенција је саопштила свог кандидата – Војислава Коштуницу.