Зашто се у Србији не обиљежава дан почетка антифашистичке борбе?

Више од пола века прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић. Славили смо овај дан и послије распада СФР Југославије, све до 2001, када је укинут одлуком Владе Србије.

КАДА су вјетрови времена „одували“ са власти комунисте и другу Југославију, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он, у ствари, није био почетак оружане борбе против њемачког окупатора, већ само „почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима“, наговјештај да ће се „главна борба водити… између Срба и Срба“. Тим прије што смо на историјској сцени имали два антиокупаторска покрета – партизански и четнички.

Много је докумената, излишно је да их овом приликом цитирамо, који доказују да у Белој Цркви 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, послије неславне капитулације Југословенске краљевске војске.

Ова констатација отвара још једно питање: зашто Србија нема, од одлуке Владе 2001, свој дан почетка антифашистичке борбе? Поготово ако је од те године до данас прокламован јасан циљ уласка у европску заједницу, која се, иначе, темељи на антифашизму.

Ово је прилика да побројимо све озбиљније сукобе који су на територији Србије вођени против њемачких војних формација, не фаворизујући ниједан од њих као дан устанка.

НЕПОСРЕДНО по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у лешничком крају. Одјељење јуришног одреда југословенске војске напало је њемачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Јелички четници на заробљеном тенку

Група војника која није хтјела да се преда, око 1. маја заметнула је кавгу са јачим њемачким одјељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Нијемци заробили су десеторицу војника и одмах их стријељали, на лицу места…

И на планини Јавор, најприје средином маја, а потом 16. јуна 1941, вођене су битке између њемачких потјерних одјељења и српских војника, који се нису враћали кућама послије капитулације како би избјегли заробљеништво.

Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне њемачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици, наводе Новости.

Значајно је споменути и да су, два дана прије одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана прије догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први њемачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини, заробљено је 14 Нијемаца. „Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево“ – забиљежио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине, која је припадала Ваљевском партизанском одреду.

СВЈЕДОЦИ смо да је код нас посљедњих двадесетак година, а у свијету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, на цијелом југословенском простору, и чак у Европи, побо „антифашистички барјак гериле“. Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео са оружаним нападима на окупаторску војну силу.

У тим доказима доминирају три датума – 15. април и 11. и 28. мај 1941. године. Михаиловић је 15. априла донио одлуку да не положи оружје и „прогласи југословенске планине за своја упоришта“. На дан 11. маја почео је да „спроводи у дјело ту одлуку“, а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе њемачког окупатора у Србији…

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успио је да у Паризу објави књигу „Титов покрет и режим у Југославији 1941-’46.“, под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Нијемце код села Љуљак, за њега је кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе са Нијемцима, а не припадници Титовог покрета.

ЗДРУЖЕНИ НА КРАЉЕВО

НА ОСНОВУ посебног договора између Врховног партизанског штаба и штаба Драгољуба Драже Михаиловића, партизанске и четничке јединице покушале су, у октобру 1941, да заједно заузму Краљево, у којем се налазило око две хиљаде њемачких војника. У нападу на Краљево учествовале су 23 партизанске и 19 четничких чета. И партизани и четници располагали су са по једним артиљеријским водом и тенком типа „хочкинс“.

„Полазећи од чињеница, за напад на њемачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то да је до њега уистину дошло. Недјељама и недјељама послије тога, остаци спаљених камиона могли су се видјети у јарку крај пута… Али, такође према чињеницама, то није био, уопште узев, први напад на њемачку окупаторску војну силу послије капитулације Југословенске краљевске војске у априлу 1941.“ – написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.