14/11/2022

Акција коју су доминиканци предузели за покатоличавање Босне, послије тога, толико је огорчила бана Нинослава и Босанце, да су се томе најодлучније одупрли и том приликом поубијали и неколико нетактичних католичких мисионара. Ради тога је војвода Коломан предузео војну против Босанаца, али је имао само дјелимичног успјеха у Западној Босни, гдје је, по писању папе Гргура ИX из 1238. године, „уништио јеретичке напасти и довео Босну на свјетлост католичке чистоће.“ А пошто је тамо „поново засађена хришћанска (католичка) вјера“ потребно је, поставио је даље папа, „да се правовјерје тамо развија под управом вјештог пастира“. И поставио је за новог католичког епископа у Босни опет неког доминиканца, коме је као своме легату, дао пуну власт. На тај начин је Католичка црква у Босни добила карактер мисије и дошла је под непосредну јурисдикцију папину. Али ни све то није ништа помогло.
БОСАНЦИ НИСУ хтјели да приклоне главу под папине скуте и приме новог епископа, те му је херцег Коломан 1239. године поклонио Ђаково, ван Босне у Славонији, са већим комплексом земље, да се тамо настани; па су од тада и сви други католички епископи, које је папа постављао као босанске епископе, становали стално у Ђакову, све док Турци не освојише Босну, и одатле водили пропаганду против народне „Босанске цркве“ и дизали читаве крсташке ратове против Босанаца. Тако, нпр., 1246. године, упутио је папа надбискупу „знак бојног крста“ да подигне војну против „јеретика“ у Босни и дао му је право да посједе јеретика може конфисковати и дијелити вјернима и њиховим насљедницима.
Римска курија сматрала је већ и раније, да је непослушну Босну потребно дефинитивно подврћи мађарској круни; па је, са истим циљем, 1247. године, дефинитивно одузела Босанску бискупију од Дубровачке архиепископије и подложила је Мађарској Калочкој надбискупији, са образложењем: да се то чини зато „што нема никакве наде, да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вјери, а Калочка црква помоћу својих и других крсташа улива наду да ће се ипак спровести црквено јединство.“
НИСУ ХТЈЕЛИ ДА ПОДМЕТНУ ГЛАВУ ПОД РИМСКЕ СКУТЕ
ТАКО ЈЕ ПАПА поново напустио мирно мисионарство у Босни и одлучио да „огњем и мачем“ наметне католичку вјеру Босанцима, па је и калочки надбискуп, ускоро послије тога, почео подизати утврђење „за заштиту католичке вјере и искорјењивање јеретика“ по Босни. Од тога доба су Мађари, још више, вјерским разлозима покривали све своје политичке акције против Босне, Србије и Бугарске.
Тако нпр., већ 1253. године писао је угарски краљ Бела папи, да има муке с јеретицима Босне и Бугарске, „против којих управо сада боримо се с нашом војском“; а папа Бонифације, поставивши 1303. године новог угарског надбискупа у Калочи, позвао је њега и све околне бискупе, да поново отпочну борбу у Босни против „јеретика“ и то не само црквеном пропагандом него и свјетовном силом. У исто вријеме, а и доцније, папа је подстицао и хрватско-далматинске банове из племена Шубића, да предузимају акцију против „јеретика“ у Босни „јер да је вјерско стање тамо таково да не може бити бедније“.
Са слично комбинованим политичко-вјерским тенденцијама на подстицај папин, предузео је и велики мађарски краљ Лајош 1363. године, у друштву са острогонским надбискупом Николом, тобожњи верски рат против првог босанског краља Твртка И, али су наишли на тако снажан отпор националних Босанаца, и у западним и у источним областима, да су се ускоро и краљ и надбискуп Никола, уз велике губитке, морали повући из Босне. Више је успјеха у сличној акцији имао насљедник Лајошев краљ Сигисмунд, који је, с благословом новог папе Гргура XИИ, 1408. године продро са великим снагама у Босну, гдје многе великаше заробио и немилосрдно побио много народа и мушког и женског, и старог и младог. Али, ни ова мађарска побједа није донијела сталне користи ни Мађарској ни папи.
У БОСНУ ПРОДИРЕ све више нови непријатељ Турци, чији престиж, послије пораза Мађара код Добоја, узима неодољив мах и дотле агресивна Угарска све се више потискује у положај одбране; а оријентација босанске националне властеле добија нови фронт. У борби против Мађара и католичанства они сад стичу једног савезника, који је моћан и спреман да учествује у борби, те се све више напушта стара хришћанска линија и спремају нови путеви у историји Босне, у заједници с Турцима. Босански краљ Томаш који је, притешњен претешким околностима, примио католичанство, изјавио је доминиканцу Николи Барбућију 1459. године, да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воле Турке него католичке силе“. А када је 1463. године Босна дефинитивно потпала под турску власт, син краља Томаша, Сигисмунд пао је у турско ропство, гдје је потурчен и под именом Исакбег добио, доцније, на управу један санџак у Малој Азији, а његова мајка Катарина склонила се у Рим, гдје је живјела о трошку папске курије, наводе Новости.
Народна пјесма о пропасти Босне каже да је краљ погријешио што је допустио да га преваре „господа латинска“, те је, примивши њихову вјеру, створио љуту вјерску заваду у своме народу толико, да је упропастио земљу и „свој браћи својој омрзнуо. И голубу, на јеловој грани“.
09/03/2026