ТАЧКА на борбена дејства у Првом свјетском рату стављена је 11. новембра 1918. у специјалном штабном вагону маршала Фердинанда Фоша, усред шуме близу раскршћа Ретонд код града Компијења.

У савезничкој делегацији, поред маршала Фоша, сједели су сер Рослин Вемис, адмирал Британске ратне морнарице и француски генерал Максим Веиган. Преко пута њих је седео Матијас Ерцбергер, посланик и шеф партије центра, цивил, који ће потписати капитулацију. Због тога су га њемачки националисти убили као „издајника“ у атентату 1921. Чињеницу да примирје није потписао официр, нацисти су касније искористили да порекну да се њемачка војска икада предала, подсјећају Новости.

Увертира за дефинитиван крај рата који се разбуктао на читавој планети дешавала се много јужније, на балканском фронту који се налазио у центру пажње свјетске арене. Србија и Црна Гора су биле ослобођене, Бугарска окупирана, Турска се предала, Аустроугарска се лагано распадала, али је и даље настављала рат. Централне силе спале су на два слова – Њемачку и Аустроугарску. Њихове армије су још држале фронтове. Велики дијелове Европе били су под њиховом окупацијом. Само су на балканском ратишту изгубиле све. Игром судбине, ратни пожар је управо и почео на Балкану. Аустроугарска је напала Србију у којој је видјела највећу опасност за свој опстанак и препреку германским империјалистима за надирање према Блиском истоку. Аустроугарску агресију на Србију, предузету на подстицај Њемачке, силе Антанте, Русија, Француска и Велика Британија доживјеле су као напад на њихове интересе, те су се одмах умјешале у рат на страни Србије да би заштитиле своје посједе и стечене позиције.

Убрзо је рат обухватио све важније европске државе, а доцније, током наредне четири године, увучене су готово све земље свијета. Отприлике 20 милиона људи мобилисано је почетком рата 1914, али се та бројка постепено повећавала и на крају стигла до 70 милиона. Више од осам милиона људи обукло је војничке униформе у Француској, 13 милиона у Њемачкој, девет милиона у Аустроугарској, исто толико у Великој Британији (укључујући колоније), 18 милиона у Русији, шест милиона у Италији, преко четири милиона у САД.

РАТНИ пожар однио је само на фронту десет милиона војника. Двадесет милиона је рањено. У Русији је било два милиона мртвих и пет милиона рањених, у Њемачкој – два милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Француској 1,4 милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Аустроугарској 1,4 милиона мртвих и 3,6 милиона рањених. У Британском царству било је 960.000 мртвих и два милиона рањених, Италији – 600.000 мртвих и милион рањених, Османском царству 800.000 мртвих…

Догађаји на балканском ратишту 1918. године, сламање и капитулација њемачких савезника, довели су до тога да је Њемачка остала сама на бојном пољу. Против себе је имала моћну коалицију држава Антанте и њихових савезника чије је број тих мјесеци стално растао. Пробој Солунског фронта и офанзива 1918. коју је извршила српска армија, „спада у ред најљепших и најуспјешнијих примјера стратегијског гоњења у историји ратова по дужини трајања, енергији извођења и постигнутим резултатима. То ријечито говори о огромној моралној снази српских трупа (посебно Прве армије), које су, готово без предаха, прелетјеле огроман простор од Доброг поља до Суботице, прешавши преко 800 километара за 60 дана.

Будући да је гоњење обављала углавном српска војска, потпомогнута дијеловима француских трупа, оно се у појединим моментима косило са основним оперативним начелима и личило је на авантуру. Показало се, међутим, да је тако дрско надирање било потпуно у складу са оперативно-стратегијском ситуацијом на бојишту и да је српско командовање, инсистирајући на гоњењу до крајњих граница могућности људске и коњске снаге, било на висини свог задатка“, записао је Петар Опачић у књизи „Србија, Солунски фронт и уједињење 1918.“

А само неки мјесец пре Солунског пробоја, водећи савезнички генерали, процјењујући снагу Немачке и њених савезника, чак и послије великих побједа њихових армија на Западном фронту, у љето 1918, предвиђали су да ће се рат завршити тек 1919. Нијемци су се повлачили стопу по стопу и успјешно су одржавали свој одбрамбени систем.

Међутим, операција српске војске пореметила је равнотежу снага на ратишту у Западној Европи на штету Централних сила, присиливши их да моле за мир прије него што је на главним фронтовима пало коначно рјешење рата. „Другим ријечима, побједа савезника на балканском ратишту убрзала је завршетак Првог свјетског рата и снажно утицала на промјене на политичкој карти Европе“, примећује Петар Опачић.

СОЛУНСКА офанзива је истовремено показала колико су савезници погрешили када су одбили приједлог српске Врховне команде, у јесен 1915, која је тражила да се у Србију упути неколико корпуса и да, у садејству са српском војском, нападну Централне силе с леђа. То је признао предсједник британске владе Лојд Џорџ, у својим мемоарима, објављеним после рата. Он је написао, „да би рат био завршен највероватније још 1916. године да је идеја српских војсковођа, о удару преко Балкана у позадину Централних сила, реализована 1915. Тиме би се уштеделе огромне жртве које су поднијете усљед продужавања рата“.

Док су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, српски ратници су се још борили са мађарским трупама за Бачку и Барању. Како је први велики ратни ужас почео у Београду, тако је завеса ове катаклизме спуштена у српској престоници. Мађари, покушавајући да сачувају што више територија, проглашавају се неутралном државом, и стижу на преговоре у Београд 7. новембра. Њихова делегације се среће са генералом Депереом, главним командантом балканског ратишта, и пуковником Калафатовићем, начелником оперативног одјељења српског Врховног штаба. Сусрет је прошао без руковања.

Депере је Мађарима рекао: „У овом рату ви сте били на страни Нијемаца, стога сносите исту одговорност као и они и зато морате бити кажњени као и они. Не сматрам вас неутралном, него побјеђеном државом.“ Уручио им је текст услова примирја од 18 тачака у коме се захтјевало да Мађари евакуишу Банат и Бачку сјеверно од линије Марош – Суботица – Баја – Печуј – река Драва.

КАДА се мађарска делегација вратила у Будимпешту, војвода Бојовић 8. новембра издаје наредбу да се операције наставе „без задржавања, све док Мађари не одговоре на постављене услове за примирје. Овлашћујем команданте дивизија да сами узимају рјешења према моменталној ситуацији на слиједећим основама: на сјеверу узети Банат до линије Мароша, на истоку узети линију Бела Црква – Вршац – Темишвар – Арад и десетак километара источно од ње. У Бачкој заузети линију Сегедин – Суботица – Баја.“

Шест дана касније, а два послије њемачког признавања пораза у Компијењу, и Мађари потписују примирје. Потпис са њихове стране ставио је делегат угарске владе Бела Линдер, а испред савезника делегати генерала главног команданта војвода Мишић и француски генерал Анри.

Овај београдски уговор било је посљедње примирје закључено на крају Великог рата. Аустроугарска је, започињући империјалистички поход на Србију бомбардовањем Београда 12. августа 1914, потпалила Први свјетски рат у нади да ће брзо покорити „малу Србијицу“. Догодило се, међутим, да је потписивањем акта о капитулацији Мађарске, управо у Београду, 13. новембра 1918. послије четири године и три мјесеца ратовања, Двојна монархија доживјела неславни крај – оборена је на кољена и разбијена.

НЕНАДОКНАДИВ ГУБИТАК

МАЛА Србија је претрпјела ненадокнадив губитак од 1,2 милиона жртава, око 550.000 војника и 650.000 цивила. Сваки други радно способни српски мушкарац био је мртав. Зреле дјевојке удавале су се за старце и дјечаке само да би оставиле потомство. Остало је око 300.000 тешких инвалида и пола милиона ратне сирочади. Посљедње дане боравка у Београду, злочиначки окупатор је провео безобзирно пљачкајући све што је преостало у продавницама и код грађана. Завршавали су прљави посао, који су по наређењу аустроугарске врховне команде започели још у септембру, када је пораз већ био изгледан. Све што нису могли да понесу, уништавали су. Горели су магацини и штале. Прекинули су снабдевање града струјом и водом, а на крају су, у бесу, порушили и жељезничку станицу.