У јесен 1940. године је Хитлер планирао напад на Југославију, вјероватно већ средином октобра, али то тада није урадио само из једног разлога.

У новијој српској историографији а поготово публицистици, нарочито међу приученим занесењацима, одомаћила се теорија да су Британци платили официрима за 27. март, што је у најмању руку тврдња без покрића.

Некоме се данас можда допада идеја да су Срби и њихова Краљевина били једна од сила Осовине и кажу: „Остали бисмо неутрални и никада не бисмо ишли на Стаљинград”. Историја је показала да је Осовина била све друго осим неутрална и да је била позната „по држању ријечи”, што је најбоље осјетио Совјетски Савез у јуну 1941, иако је имао чврсту гаранцију у виду споразума о ненападању „Молотов–Рибентроп”.

Југославија је нападнута 6. априла са 35 дивизија по већ припремљеном плану јер су у нападу учествовале и јединице које нису биле предвиђене за напад на Грчку, а уз њих су укључене и јединице мађарске и италијанске војске. Немогуће је било да се разраде заједнички планови напада са Мађарском и Италијом за четири-пет дана.

У ствари, Југославија је нападнута по плану разрађеном почетком 1939. године, на заједничким састанцима представника генералштаба Њемачке и Италије, Бугарске и Мађарске. Тај план је чак и објављен у Југославији у књизи анонимног италијанског аутора, под насловом „Xипотеза X”, у издању Геце Кона. Југославија је нападнута безмало у потпуности онако како је представљено у књизи, осим што су је из Бугарске нападали само Нијемци без Бугара.

Судбина Југославије била је одлучена много прије 27. марта. Тако се из дневника грофа Ћана види да је још средином 1940, на састанку код Хитлера, било одлучено да „Југославија каква је сада неће моћи да има право грађанства у новој од осовине створеној Европи”.

Хитлер је планирао да нападне Југославију у јесен 1940. године, вјероватно средином октобра, али је није напао тада само из једног разлога. Стручњаци за привреду су му сугерисали да би Југословени приликом повлачења могли да изврше таква разарања постројења у Бору, мостарским рудницима, Трепчи, неким македонским рудницима и да не набрајамо даље који би могли да избаце ове за њемачку привреду битне изворе руде најмање шест мјесеци из погона. Посебно због зиме сматрало се да је могуће да Бор и други споменути рудници не буду у пуној производњи све до јесени 1941. године.

На основу тога Хитлер је одлучио да се напад на Југославију одложи док се не рашчисти ситуација на истоку. У складу са тим Мусолини је обавјештен да се напад на Југославију одлаже за јесен 1941. године, након чега је овај напао Грчку. Наравно, није споменуо да планира да нападне Совјетски Савез. Према Ћану (који је тада био министар спољних послова Италије), управо је Хитлерова одлука да се напад на Југославију одложи за јесен 1941. године натерала Мусолинија да нападне Грчку.

Дакле, Нијемци су искористили своје припреме за напад на Југославију октобра 1940. године да на основу већ постојећег и усвојеног заједничког плана за напад на Југославију изврше промјену концентрације својих снага у току извршења стратегијског развоја. То им је било могуће јер су у румунском Банату у јесен развили читав низ ваздушних база које у јесен 1940. нису могле да буду усмјерене ни против кога другог него против Југославије. Исто важи и за ваздушне базе у јужној Мађарској. Од августа 1940. њемачки стручњаци су контролисали жељезнице у Мађарској и Румунији, и заједно са Румунима и Мађарима разрадили до краја септембра 1940. комплетан план превоза 25 њемачких дивизија до искрцних станица на југословенско-мађарској и југословенско-румунској граници. Чак су до средине октобра на свим мањим жељезничким станицама у Мађарској и Румунији урађене искрцне рампе по њемачким стандардима да би се омогућио брзи истовар. По подацима Оберкоммандо дер Њехрмацхт (ОКЊ), до почетка октобра 1940. били су завршени сви потребни радови за брз превоз, искрцавање и развој 25 дивизија Вермахта у Мађарској и Румунији, наводи се ФБ профилу Душана Бабца.

И да се вратимо на пуч. Неки публицисти сматрају да српски официр није био у стању сам да организује пуч – у народу вјероватно најпопуларнији пуч у историји 20. вијека – без жртава. Један од основних разлога широке народне популарности преврата јесте осећај опште постиђености најширих слојева српског народа због потписивања Тројног пакта 25. марта 1941. Размјере народне подршке су биле толике да чак ни комунистичке власти послије рата нису одољеле а да не покушају да присвоје заслуге, што је тек релативно скоро потпуно раскринкано. Данашњи став баштиника посткомунистичке историографије гласио би отприлике овако: „Кад нисмо ми организовали 27. март, онда није ни ваљао.”

Краљевина Југославија је у том тренутку у поређењу са свим државама у Европи била заиста једна од ријетких која није била фашистичка (чак су и неутралне Португалија, Шведска и Швајцарска у то вријеме имале профашистичке владе на власти).