Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 19. јануар 1785) био је српски пјесник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф, енолог, писац уџбеника и православни теолог.

Захарије Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације дјеце.

Друго издање било је 1797.

Аутор је и првих уџбеника латинског језика.

Његово најопсежније дјело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видио просвећеног монарха, филозофски идеал 18. вијека, подсјећа википедија.

Написао је и први српски „Вјечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, гдје уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. године, у периоду послије Бечког рата (1683–1699). Отац му се звао Јован.

Прво Орфелиново објављено дјело је Краткоје о богоподобајуштем тијелу и крови Христовој поклоненији и временитога настављенија, настало током његовог службовања (писар) код митрополита Ненадовића 1758. године.

Претпоставља се да се обучавао у Будиму и Бечу као и да се накандно сам учио у Новом Саду.

Захарія Орфелинъ Цесаро-Кралевской Рѣзнаго Художества Академіи Членъ грыдоровалъ је Орфелинов рад из 1760. за који историчар умјетности Динко Давидов сматра да је тај бакрорез био ”нека врста специјалистичке вјежбе” на основу којег га је Јакоб Шмуцер примио за почасног члана бечке бакрорезачке академије 1767. године.

Орфелин је службовао код владике Вићентија Јовановића Видака у Темишвару до 1764. Потом одлази у Венецију гдје ради као коректор српских књига у штампарији Димитрија Теодосија. Сматра се да је из Венеције повремено путовао у Беч.

Као пјесник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. вијека. Написао је десетак дужих пјесама, од којих је најзначајнија Плач Сербији (Плач Србије, 1761) у двије верзије, народној и црквенословенској.

Запазио је велики значај љековитог биља и написао “Велики српски травник” у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога, за сваку биљку је навео податке о лековитим дејствима и терапијама.

Био је успјешан и као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дјела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву.