Путем таласа Радио Београда, 24. априла 1944. године, народу Србије сe обратио предсједник „Владе народног спаса“ Милан Недић. Тај говор генерала Недића уприличен је поводом савезничког бомбардовања Београда на Васкрс, које се десило осам дана раније. Бесан због напада савезника на „њемачке циљеве“ у Београду, Недић поручује Србима да морају вјеровати само себи, јер „по свијету пријатеља нема“.

Генерал Милан Недић, предсједник српске „Владе народног спаса“ коју је њемачки окупатор формирао током Другог свјетског рата, се у периоду од септембра 1941. године до октобра 1944. године у више наврата обраћао српском народу путем радија. Тадашњи Радио Београд преносио је Недићеве говоре упућене становништву, а садржина тих обраћања може да буде одличан прилог за историју и расветљавање многих контроверзних догађаја из живота генерала, подсјећа Башта Балкана.

У првој половини 1944. године савезници – Британци и Американци су, уз образложење да бомбардују њемачке војне циљеве у Србији и Црној Гори, бомбардовали небрањене градове: Ниш, Лесковац, Никшић, Подгорицу… Страдало је много недужног цивилног становништва. На велики хришћански празник Васкрс, 16. априла 1944. године, савезнички авиони терористички су бомбардовали Београд. Према броју мртвих и рањених и материјалној штети која је причињена, тај напад је изазвао посљедице сличне оном који су Немци извели 6. априла 1941. године. Тим поводом, Милан Недић обратио се српском народу путем Радио Београда, 24. априла 1944. године, слиједећим ријечима:

Дижем глас против ових просвећених вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.

Београде, наш бијели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Зар сада када се прољеће буди, кад се животу радује мало и велико, небо и земља?

Знам, шта ти је Београде, мученички граде, тугујеш и нећеш се скоро зарадовати и забијелети. О Ускрсу, највећем хришћанском празнику дошли су ти у походе просвећени вандали, веле твоји савезници и пријатељи из Енглеске и Америке, дођоше на крилатим чудовиштима, ваздушним тврђавама, да те виде: да ли ти је тешко трогодишње ропство, које робујеш њих ради по њиховом наговору и савјету. Дођоше да ти честитају свијетле празнике Христовог васкрсења јер су и они хришћани и бацише на твој бијели град ускршња јаја, бомбе од 1.000 и 2.000 килограма, да те поздраве и осоколе, јадни мој бијели граде.

И шта ово би?

Мјесто радости и „вијерност за вијерност”, приредише ти ову црну поворку, црне сватове, све мртвац до мртваца у дугим редовима, на стотине. Ко су ти мртви што у овој тужној поворци лагано путују на вјечни починак? Твоја дјеца. Шта они коме нажао учинише? Никоме ништа. Сви су се они радовали васкрсу Христовом и у његовом васкрсу гледали свој.

Зар баш на Ускрс, кад је Христос опростио роду људском распеће своје на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у које си ти, Београде, имао вјеру, њима се клео, у својој безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице и шалове? Зар они немају милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогај на миру поједеш, јадни мој бијели граде?!

Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: дјеца и мајке из општинских породилишта у Крунској улици које је било понос Београда, дјеца из дјечјих обданишта из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво с Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго.

Ви ме гледате раширених зеница, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни њемачких станова, а камоли шта друго. Они, просвећени вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну дјецу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране!

Питате зашто? Да вам утерају памет у главу. Да вам кажу да не вјерујете никоме. Да убудуће гледате само своја посла, а не да се мијешате у велику свјетску политику. Да гледате своје интересе и не тражите пријатеље тамо гдје их не можете наћи. И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла, да сте на погрешном путу. Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донијели су вам крваве дарове, вама и цијелом српском народу. Прије неки дан напујдали су Тита да улети у Србију и два округа, ужички и краљевачки, опљачка до голе душе, пороби и побије. Ви сте и послије тога говорили: неће нас Енглези. Пет пута англосаксонци бомбардују Ниш. Три пута Никшић, а ти, мој бијели граде, у јадној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези. Вјерујеш ли и данас да тебе неће?

Чујте и запамтите: ове Ускршње жртве биће освећене! Јер за то вапије Божја правда. Освета ће бити страшна казна Бога живога за недјела људска, за ове невине жртве!

Слава жртвама енглеско-америчког терора, мученицима нашег мученичког Београда!

Живио српски народ! Живјела Србија!