Када је Србија стварана, велики људи живјели су у малим кућама. Када је Србију замијенила Југославија, мали људи живјели су у великим палатама.

Србија

Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примјеру својих велможа, златољубаца и човјекомрзаца. Имали смо државу без Христовог благослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примјера…

Спаси, Господе, народ свој и спаси мене. Ако не спасеш народ твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у рају осјећати у туђини.

Услиши, Господе, молитву праведника твојих Саве и Немање за грешни народ и спаси народ јер је народ твој, иако и грешан, како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривовјерника, тако спаси и Београд од безвјерника. Да се гласи спасење од тебе, а не од њуди.

Изнеможе народ од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе, Господе…изнеможе народ.

Сва се земља покри труповима вјерних твојих, не можемо да копамо а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.

Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља – ГРОБЉЕ!

Смилуј се, Господе!

Спаси народ твој. Са мном или без мене. Амин!

#molitvazasrbiju #srbija #monodrama

Извор: „Хумано срце Српске“, Славко Басара, текст: монодрама „Таско је говорио Николај“